U vazduhu

IVAN TOKIN: KONTAKT

KOLUMNA
Ivan Tokin
Kontakt
Na prelazu u Baje Sekulića, tamo gde se uliva u Ruzveltovu, vidim slepog čoveka, sa crnim cvikerima i belim štapom. Stoji i čeka. Upali se zeleno za pešake, on i dalje čeka. Gledam ga i sve hoću da ga pitam da li mu je potrebna pomoć a neprijatno mi. Otkud znam u kom je fazonu, plašim se da ga ne uvredim. I ne pitam ga nego pređem ulicu. Pređem ali stanem da vidim kada će on. Na četvrto zeleno za pešake je prešao i stao na prelaz da pređe Ruzveltovu. A tu na jedno 200 metara je neko udruženje slepih, Beograda na primer. Pretpostavim da je tamo krenuo, setim se da je na trotoaru preko puta onaj reljef koji slepi koriste ali se setim i da su automobili često parkirani preko njega i da je to nezgodno i kad imaš dobar vid, i ipak ga pitam da li mu je potrebna pomoć. Pitao sam ga pažljivo i rečenicu sam tako sastavio da bude jasno da se obraćam baš njemu a ne nekom drugom.
Uopšte se nije uvredio nego mu je baš bilo prijatno. Pitao me je da li može da me uhvati pod ruku, rekao sam da može. Taj dodir je drugačiji od dodira ljudi koji vide. To je funkcionalan dodir, šakom za mišicu, jačim stiskom nego što sam očekivao, pa sam se malo uplašio, ne baš kao uplašio, nego kao da sam neku neprijatnost osetio. Odmah je to primetio i objasnio mi da tako najbolje oseća moje telo i može da predvidi njegove pokrete. Tako je i bilo, nisam morao ništa da mu govorim, samo sam hodao malo sporije i on je bez zastajkivanja išao pored mene. Pričali smo o drugim stvarima. Pitao sam ga je l’ strašno. Rekao mi je da je drugačije, mnogo drugačije. On to zna jer ne vidi od desete godine, a dotle je video, tako da zna šta je tramvaj, zna kako izgleda ulica, kako otprilike izgledaju drugi ljudi i on sam, seća se svega i onda mu je lakše da se snalazi. A na prelazima na kojima nema zvučne signalizacije čeka da uhvati ritam semafora i tek onda pređe, zato je stajao onoliko. I rekao mi je da uvek prihvati pomoć ali da mu je retko ponude. Ja sam mu rekao da se možda plaše da ga ne uvrede, kao što sam se i ja plašio. Rekao mi je – Jeste, a plaše se i što sam slep. Ne vole ljudi bolest, ni da joj budu blizu. Rekao mi je i da se navikao, i na to što ne vidi i na sve što to sa sobom nosi i da mu generalno nije loše u životu. Rastali smo se mirno, bez preteranog zahvaljivanja. Stegao sam mu ruku i on meni, i rekao mi je da će sam uz stepenice. Ja sam mu rekao da ću ja sam kući, pa smo se malo smejali.
Nemam sad prostora da vam kažem šta mi je sve padalo na pamet dok sam išao kući, a padalo mi je stvarno svašta, ali vam kažem da me je obuzela neka blagost, kao da me je nekim mirom zarazio taj slepi čovek.