U vazduhu

Ivan Tokin: ponedeljak

kolumna
Ivan Tokin
Ponedeljak

Tog ponedeljka sam imao dosta obaveza. Morao sam sve da isplaniram precizno. Imao sam svoje redovno kuvanje ponedeljkom, i morao sam da ga završim na vreme. Imao sam pre toga da odem na pijacu i u mesaru, neku desetu mesaru jer moja ne radi ponedeljkom. Imao sam plivanje u dva i imao sam kuvanje ručka za dva dana kod svoje kuće. Imao sam i da napišem jedan i da ispravim dva teksta.

Da izvedem psa tri puta i da se mazim s njim bar jednom i da mu napravim večeru i da odvezem ženu na posao. I da je vratim kući, normalno. Moja prirodna reakcija na precizno isplanirane dane jeste da se napijem, pa da se najedem i da onda legnem da spavam. Ali tu prirodnu reakciju sam ukinuo, jer nije nailazila na odobravanje. Dakle, kad treba, radim kao sat.

U tom smislu, stojim na semaforu u Preradovićevoj. Čekam da skrenem desno u Ruzveltovu, da odnesem to što sam skuvao i da posle brzo idem na plivanje. Upali se zeleno, krenem, tačno je 12 sati i 44 minuta, pogledao sam baš. Čekam da prođu pešaci. Na trotoaru, levo od mene, odmah do glavnog ulaza na Novo groblje, stoji visoka žena, nešto preko 50 godina, u roze kompletu. Blejzer i suknja. Crne cipele, najlon čarape i okrugla frizura. Vitka gospođa. Na desnom ramenu crna tašna, u levoj ruci buket cveća, kao bidermajer.

Sprema se da pređe ulicu. Ali ne pređe. Napravi korak ka prelazu i padne. Kao da joj je leva noga otkazala, kao da je iskrenula zglob, padne pravo na levi kuk, pa na levo rame, i ne udari glavom o beton, nego samo kosom dodirne trotoar. Da je udarila glavom, glava bi se malo vratila, malo bi se odbila, ne bi se tako samo prislonila na trotoar. Priđe joj jedno šest ljudi, odmah. Leži tako da joj jasno vidim izraz lica. Kao da se čudi. Samo je izraz zamrznut. Kao da se srušila voštana figura. Tako savršeno skockana leži na trotoaru. Buket joj je i daje u levoj ruci. Tašna je i dalje na ramenu. Kao da i dalje stoji, samo što ne stoji, nego je pala. Leži na trotoaru.

Ne mogu da krenem, čekam da promeni izraz lica, da krene da ustaje, da vidim kako joj je neprijatno što se našla u toj situaciji, da zbunjeno prihvati pomoć od onih ljudi što su joj prišli. Jer, to su neprijatne situacije, kad tako padneš, tako našminkan i skockan kad se nađeš u prašini.
Ali ona ne ustaje, ne menja izraz lica, samo tako kao lutka leži. To je neki šlog ili infarkt ili nešto tako, tu više nema sumnje. Ovi u koloni iza mene trube, i oni možda imaju svoje isplanirane dane. Gospođa ne ustaje, ne menja izraz lica i ja krećem u nastavak svog isplaniranog dana. I mislim se šta li je roze gospođa isplanirala za taj ponedeljak.