U vazduhu

Dimitrije Vojnov: poslednji pozdrav zastavi

kolumna
Dimitrije Vojnov
Poslednji pozdrav zastavi

Predstava „Zoran Đinđić“ Olivera Frljića uspela je da zaintrigira najširu javnost činjenicom da se iza imena ubijenog premijera krije nesvakidašnji pozorišni doživljaj za beogradske uslove – na sceni se vrši istraga atentata, označavaju se kolege koje nisu htele da sarađuju i povraća se po zastavi.

U zemlji s traljavim nacionalnim brendingom kao što je Srbija postavlja se pitanje po kojoj se to zastavi povraća jer su nijanse boja i proporcije pruga na našoj trobojci poprilična enigma za većinu građana. Štaviše, zastava je dosta izgubila na svojoj simboličkoj snazi jer je proteklih godina često menjana i adaptirana. Deo javnosti je sa zgražavanjem reagovao na to što „Hrvat režira povraćanje po srpskoj zastavi“ ali se „faktor Hrvata“ jedino može povezati s tim da on zbog svesti o tome kako je Hrvatska snažno nacionalno brendirana zapravo ni ne naslućuje probleme koje mi imamo. Verovatno „Hrvat“ ne može ni da nasluti koliko Srbi slabo poznaju svoje nacionalne simbole. Međutim, fetišizam zastave se ne završava pitanjem – znamo li mi uopšte kako srpska zastava izgleda?
Naime, povraćanje po zastavi postalo je osnovni argument u diskusiji – jedni se očekivano zgražavaju, a drugi misle da je to veoma „hrabro“. Srećom, imali smo sreće da se povraća po srpskoj zastavi, tako da incident ostaje u domenu naše unutrašnje politike.

Međutim, nisam ubeđen u iskrenost ovih „hrabrih“. Naime, tri glumca iz predstave su pre povraćanja pozdravljali istu tu zastavu kao maskotu kampanje „Budi profesionalac“ Vojske Srbije i u seriji „Vojna akademija“. Obe aktivnosti spadaju u red neprikrivene propagande i svoju kulminaciju dostižu tonskim zapisom uzvika Služimo Srbiji!
Otud kolege kojima se ne stavlja prst u usta napadaju glumci kojima nisu gadne propagandne aktivnosti sa suprotnim ideološkim predznakom. Razdvajanje među kolegama koje donosi ova predstava sugeriše kako su njeni učesnici ubeđeni u svoj kredibilitet i kako ovo nije tipičan profesionalni angažman. Nažalost, dok se u Beogradu ne stvori istinski nezavisna scena, nijedno povraćanje po zastavi neće biti pravo.

Pravo povraćanje po zastavi je odricanje od srpske lične karte, državnih dotacija, plata – zauvek ili bar dok se ne rasvetli politička pozadina Đinđićevog ubistva. A ovo kod Frljića je samo manipulacija egzibicionizmom grupe glumaca kojima je rukovanje zastavom očigledno samo put do pojavljivanja na sceni ili na ekranu. Kao što se radnicima u vreme krize u ruke uvaljuju zastave umesto alata, slično važi i za glumce.