U vazduhu

KOLUMNA: DIMITRIJE VOJNOV

kolumna
Dimitrije Vojnov
Daft Punk Is Playing at My House

Koncerti su poslednjih godina postali ne samo najznačajniji izvor prihoda za izvođače pop muzike već su se nametnuli i kao jedan od razloga zašto se ilegalno skidanje s interneta koliko-toliko toleriše. Štaviše, kad uzmu u obzir prihode od prodate muzike, što u fizičkom što u digitalnom obliku, i cifre koje prihoduju na koncertima, mnogi izvođači rado objavljuju besplatne albume na internetu i tim putem popularizuju svoje žive nastupe. Otud, globalna dominacija muzičara kreće od interneta a naplaćuje se na koncertima.

Ova tendencija dovela je do većeg broja nastupa najskupljih i ranije nedostupnih izvođača koji su svojevremeno svirali samo u metropolama, a u poslednje vreme ne samo da posećuju sve prestonice, već vrlo često sviraju i u manjim gradovima. Spremnost već afirmisanih stranih bendova da posećuju male sredine povremeno posrami čak i blazirane srpske bendove koji manje sviraju po Srbiji od njih.

Prisnost koja se stvara između pojedinih izvođača i publike vrlo je specifična za beogradske nastupe. Mnogi koncerti poput onog Violent Femmes ili Grant Harta sa Nova Mob, The Prodigy ili Nick Cavea, ostali su u domenu legende i prepričavaju se s kolena na koleno. U vreme sankcija, naravno, svaki živi nastup stranih muzičara bio je prilična ekskluziva, a neki bendovi su postali popularniji u Jugoslaviji nego u sopstvenoj zemlji zahvaljujući živim nastupima – setimo se slučaja grupe Kosheen.

I sada, naš grad ima neke favorite koji ovde nalaze ne samo slavu već i svojevrsno utočište, fanove koji ih bolje poznaju od njih samih, recimo Ken Stringfellow iz nekadašnje grupe Posies, koji ne samo da je svirao u nekoliko mesta po Srbiji, već je gostovao i na ploči Velikog prezira. S druge strane, i umetnici iza kojih stoji veća mašinerija, poput Chuck D-ja, uspostavili su kontakte u Srbiji.

U poslednje vreme, međutim, sve je više koncerata koji su naprosto deo nekih internacionalno dogovorenih turneja, bez velikih emocija ni od strane izvođača, ni od strane publike. Čini mi se da je to povoljan znak kako se stanje na našoj sceni normalizuje.

Tako, recimo, iako sam bio izbezumljen od oduševljenja pred nastup Metallice 2004. na stadionu JNA, ovogodišnji koncert na Ušću nisam posetio – ne samo zato što je repriza jednog neponovljivog iskustva, već i iz čistog konzumerizma – Ušće mi nije baš najudobnija lokacija za koncerte, za razliku od političkih mitinga.    
Otud zapravo – mogućnost da se propusti koncert bez griže savesti dokazuje da je Beograd izborio ravnopravno mesto na koncertnoj mapi Evrope.