U VAZDUHU

KOLUMNA
Miloš Đukelić
Posle kiše sunce

Rez.
Los Anđeles. Neobično za LA, ali pada kiša i duva vetar već drugi dan. Ispred kuće je ogromna bara.
Skačemo sa jedne vreće sa peskom na drugu, da bismo došli do ulaza. Gledam u okean i ogromne talase. Vetar nosi pesak kao u Sahari. Kao neki postapokaliptični film. Ne mogu da kažem da mi se ne sviđa. Pijem kafu i razmišljam kako je Californication dobra serija i kako zbog nje sve ovo gledam drugim očima i koliko mi je čudno kada prepoznam ulice i kanale iz Venisa. Šta bi bilo kada bi neki Amerikanci tako prepoznavali dorćolske ulice? Što da ne? Što nema uličica donjeg Dorćola, Konjarnika, Malog mokrog luga u našim savremenim filmovima? Kako je čudno da u domaćim filmovima i serijama već dugo nema onog Beograda u kome živimo, kako naši savremeni filmovi kao da su ispali iz sveta koji ne postoji. Koga se uopšte tiču priče koje se ne dešavaju nikome i nigde?
Rez.
Beč. Zima. Noćno snimanje. Curi mi nos i sve me boli. Možda sam preležao svinjski grip pre nego što sam primio vakcinu. Ipak, adrenalin čini svoje i u toku snimanja sam ozdravio ili bar uobrazio da mi nije ništa. Zanimljivo je kako Zapadnjaci imaju drugačiji pristup poslu od nas. Ako je Beč uopšte Zapad. U Beču nekako sve ide svojim tokom bez previše emocija, ljudi poštuju procedure, poštuju saradnike i rade precizno, ali se ne unose previše emotivno u celu priču. Kod nas bi već bilo suza i smeha, svađa i grljenja... To mi ponekad prija, a ponekad me umara. Sećam se da sam jednom u Južnoj Africi bio zgrožen koliko je dosadno na snimanju. Zato sam počeo da iniciram poluincidentne situacije ne bih li osetio nešto u stomaku. Ne znam šta je bolje. Verovatno „nešto između“. (Usput, odličan film Điđe Karanovića.)
Rez.
Podgorica. Kiša. Gledao sam davno neki fenomenalni studentski film u kome kiša u Beogradu pada danima bez prestanka. Mislim da se zove „Kakav radostan dan“. Ne sećam se šta se dešavalo u filmu, ali znam da je bilo nekog divnog apsurda u toj kiši što ne prestaje. Sedim u hotelskoj sobi i razmišljam koje „ludilo“ nas je dovelo do toga da smo uopšte uspeli da napravimo festival filmova snimljenih mobilnim telefonima Nova Svetlost u Srbiji, a sada čak i u Crnoj Gori. Ako ste dovoljno ludi da poverujete da je nešto moguće, eto početne premise da se to i ostvari. „Ništa nije napravljeno, a da prvo nije odsanjano.“
Rez.
Beograd. Sneg. Čitam odličnu kolumnu Ivana Tokina u City Magazinu. Poetično kao kratka priča ili poezija i nekako lepo, iskreno. Ne znam čoveka, a kao da ga znam dok čitam. Super mi je njegovo prezime, isto kao jednog od najbitnijih srpskih filmskih kritičara i teoretičara filma.
Rez.
Los Anđeles. Sunce. Deca mi se igraju na plaži u pesku. Sećam se skoro napamet fenomenalne knjige Vilijama Sarojana „Tata, ti si lud“. Prija ovo sunce posle kiše i hladnoće. Uvek posle kiše dođe sunce. Ako dočekaš.