U VAZDUHU

Eko-arhitektura

Zelena vizija budućnosti

Mnogi bi rekli da se Napolen našao na pravom mestu, u pravo vreme kada je zavladao Evropom i po njoj rasejao ideje Francuske revolucije. Industrijska revolucija je zahvaljujući nekolicini izumitelja uspela da ubrza vreme, smanji razdaljine i učini svet dostupnijim ali i da ga dovede do ruba ekološke kataklizme. Bil Gejts i njegovi savremenici pokrenuli su digitalnu revoluciju, otvarajući novi svet neograničenih mogućnosti i informacija, čineći komunikaciju nikad bržom. Na pragu je ekološka revolucija. Hoće li ona uspeti da tako radikalno promeni  svet i izvuče ga sa ruba po kom trenutno hodamo? I, koje će biti njene nuspojave?

Kako početi bilo kakav tekst na temu koja se tiče ekologije? Problemima životne sredine ili potencijalnim rešenjima? Ni samo ograničavanje na principe ekološke gradnje nije lakši posao, jer pravci u kojima se može ići u ovoj oblasti su neprebrojivi. Održiva arhitektura. Zelena gradnja. Organska arhitektura. Vernakularna arhitektura. Ekološki dizajn. Održivi dizajn. Obnovljiva energija u stanovanju. Štedljive građevine. Alternativni materijali. Nabrajanje bi se nastavilo u nedogled. Iako postoji niz razlika u koceptima, svim pomenutim formama gradnje  zajednička je ekološka svest o životnoj sredini prilikom izgradnje životnog prostora.
Ekološka ili održiva arhitektura, deo je jednog šireg koncepta o kom se u poslednjih nekoliko decenija sve više govori i preduzimaju sve intenzivnije mere. Održivi razvoj i ideja smanjenja štetnih posledica čovekovog prisustva na planeti, podstakla je eksperte u različitim oblastima da krenu u potragu za korisnim rešenjima. Na prvom mestu su svakako inženjeri koji godinama unazad plasiraju tehničke inovacije od sve većeg značaja za ovaj zadatak. Među najznačajnije izumime svakako se mogu svrstati solarni paneli i turbine za vetar, kao revolucionarna tekovina koja ima potencijal da zameni elektrocentrale u najskorijoj budućnosti.

Estetika i ekologija
Kada je reč o arhitekturi, pitanja upotrebe novih materijala i recikliranja starih, uštede energije u prostoru, alternativnih načina njene proizvodnje, pozicioniranja građevina, kao i reciklaže starog prostora, postala su glavni putokazi za dizajnere i arhitekte u ovom polju. Međutim, iako je ekologija u prvom planu, nikako nije zanemarena jedna od osnovnih komponenti dizajna - estetika. Poenta ove arkhitekture zapravo i jeste negovanje lepote, ali i stavljanje akcenta na zdravlje njenih korisnika i osećanje zajedništva. Ovim održiva arhitektura sebi postavlja težak zadak - kako dizajnirati zdravo, prirodno okruženje, koje će štedeti energiju, izgledati lepo i biti protivteža sve većem stepenu alijanacije.
Sve ovo podseća na ideje tvoraca Bauhausa, Valtera Gropijusa i Adolfa Losa, koji su svojim revolucionarnim, niskim građevinama predvideli ravne krovove kao prostor za socijalizaciju. Čak ni ekološka komponenta nije nedostajala u njihovom planu. Krovovi su, u njihovoj zamisli, predstavljali prostor za komunalne vrtove i bašte, na kojima bi se uzgajalo povrće za stanare. Ovaj primer pokazuje da samoodrživost kao koncept stanovanja postoji gotovo čitav vek.
Ali, ono što razlikuje Gropijusovu u odnosu na ekološku arihtekturu danas, jeste njena dostupnost. Gropijus kao socijalista, imao je ideju da se prvi put u istoriji počne sa gradnjom za običnog čoveka. A ekološka arhitektura? U manjoj meri jeste dostupna i običnom čoveku i to pre svega kada su u pitanju neki njeni aspekti kao ušteda energije, zagrevanje vode, korišćenje solarnih panela, koji su sve dostupniji.

„Zeleni“ zapad
Razvoj ekološke arhitekture i svesti najuočiviji je u Nemačkoj, Španiji, Švedskoj, Danskoj, tačnije Zapadnoj Evropi i ostatku razvijenog sveta. Međutim, i na Zapadu razvoj ekološke svesti baziran je na razlikama između bogatih i razvijenih sa jedne i siromašnih i nerazvijenih sa druge strane jer su zapadne zemlje svoje neekološke fabrije preselile u nerazvijene delove sveta. Ni sama ekološka arhitektura u zemljama Zapadne Evrope nije svima jednako dostupna. Postavljanjem visokih standarda, ona predstavlja izgradnju        mini-oaza u urbanim prostorima, dostupnim samo višim društvenim slojevima.
Kritika se može nastaviti, ali činjenica je da ideja ekološke arhitekture ipak ima revolucionarnog potencijala. Setimo se mobilnih telefona i kompjutera koji su nekada bili teško dostupni, a danas ih možemo priuštiti po sve nižim cenama. Nadajmo se da će tako biti i sa solarnom energijom, kao i ekološkom arhitekturom. U međuvremenu, možemo da napravimo pregled nekoliko zanimljvih primera ekološke arhitekture i uverimo se kolike razlike u idejama arhitekata postoje.

Zanimljiva rešenja
Jedan od skorijih primera ekološke arhitekture jeste KLIA – Kuala Lumpur International Airport. Kišo Kurokava, japanski arhitekta, smestio je novi malezijski aerodrom na 50 km od prestonice – usred džungle. Iako otvoren još 1998, ovaj aerodrom je prvi dobio Zeleni Globus 2004. godine. Od tada, KLIA je nosilac ove nagrade koja svedoči o uspešnosti koncepta „aerodrom u šumi, šuma u aerodromu“ i iluzije „povratka prirodi“.
Druga zanimljiva građevina smeštena je u srcu Pariza. U pitanju je deo objekta poznatog arhitekte Žana Nuvela, Muzej na keju Brenli. Segment ovog muzeja koji je privukao najveću pažnju eko-dizajnera je Živi zid, deo spoljne fasade, dug 200 m i visok 12 m. Glavna osoba zadužena za izgradnju ovog zida jeste botaničar Patrik Blan. Njega su proslavili verikalni vrtovi koje danas možete videti širom sveta na fasadama hotela, privatnih rezidencija, banki, pa čak i jednog mosta na jugu Francuske. Od otvaranja Nuvelovog muzeja 2006. godine, vertikalni vrtovi su postali izuzetno popularna forma u eko-arhitekturi, iako sam koncept spajanja prirode i arhitekture nije tako nov. Poznate su Hundertvaserove zgrade u Beču, koje na jako slikovit način spajaju floru sa betonskim krovovima, čineći ovaj spoj pravim umetničkim delom.

Gradovi budućnosti
Zanimljivu primenu vertikalnih vrtova možemo videti na primeru Gwanggyo Power Centra. Gwanggyo je novi grad u Južnoj Koreji, 35 km južno od Seula. Na konkursu koji je grad raspisao za projektno rešenje njegovog centra, pobedio je holandski biro MVRDV sa svojim više nego impresivnim rešenjem. Koncept centra ovog grada se kosi sa tradiocionalnim ravničarskim gradom koji dominira u Koreji. Naime, zamišljeno je da centar grada bude izgrađen kao skup levkastih vertikalno-zelenih nebodera, sa 200.000 m2 stambenog i 48.000 m2 poslovnog prostora, zatim 200.000 m2 prostora za kulturne, obrazovne i ostale   aktivnosti i 200.000 m2 prostora za parking. Kreiran je da primi oko 77.000 stanara, a najzanimljiviji podatak jeste da radovi na njemu treba da budu gotovi već iduće godine.    
Kada je u pitanju budućnost, jedna od njenih vizija se zove Lilypads. Inspirisan lokvanjima, belgijski arhitekta Vincent Callebaut projektovao je plutajući ekopolis Lilypad, kao pribežište za klimatske migrante iz gradova u priobalnim zonama kojima preti potop usled porasta nivoa okeana. Ovaj plutajući grad trebalo bi da bude u mogućnosti da primi oko 50.000 stanovnika i ne samo da ne proizvodi CO2, već će preko površine izgrađene od titanijum-dioksida biti u stanju da reaguje na UV zračenje i apsorbuje zagađenost iz vazduha, kao i da prečišćava korišćenu vodu. Ekopolis bio bi opremljen svim pogonima za akumlaciju energije, koristeći sunčevu energiju, vetar, hidro energiju... Ne zvuči li kao dovoljno dobar razlog za selidbu u Veneciju, Aleksandriju ili Antverpen?