U VAZDUHU

Okej
Otišli smo na plažu oko pola osam, Nađa i ja. Na onu veliku, sa infrastrukturom. Sedeli smo na molu, ja sam malo plivao pa smo opet sedeli. Gledali smo zalazak sunca. Rekao sam joj da može da hoda po onom odsjaju, samo ako stvarno želi. Smeje se i kaže – Okej. Slušali smo neke ljude kako pričaju, oboje to volimo. Jedan spasilac, jedan tesar i jedan bivši mornar. Kupali su se tu pored nas, nisu znali da ih razumemo i bili su opušteni. Spasilac planira da opali jednu Švabicu sa kojom se kupao malopre, tesar se nada da će da izdrži ovo leto šalovanja po 12 sati dnevno a mornar uživa, mator je i debeo i svoje je odradio i zaradio. Samo u Portugalu nije bio, tako kaže. I kaže da neće ni ići jer on ne izlazi iz zemlje da troši, nego da zarađuje. Spasilac je iz Slavonije, kaže da mu je odlično. Ne sumnjam. Plav je, visok, lepo građen i zna nemački. Radi kao spasilac na plaži u Rovinju. Ima 23 godine. Pa taj ne zna šta je dosta.
Nađa je fotografisala. Mama joj je danas namazala nokte na nogama. Rado se izuva. Držala je stopala u moru. Slikala je zalazak sunca. Slikala je galebove. Koji god joj je simpatičan, zove ga Džonatan. Pita da li galebovi umeju da đuskaju ili bar da cupkaju. Kažem da je njima prvo letenje, pa plivanje, pa hodanje, a da đuskanje nije na spisku. Gleda me malo pa kaže - Okej. I dalje ih slika. Kaže da jedan leti sa otvorenim ustima i da je to sigurno Džonatan. Sad i ja mislim da jeste sigurno. Taj sa otvorenim ustima.
Na bini, na terasi, pored bazena, morski bend peva o tome da sve što u životu uradimo može da stane u jednu pesmu.
Posle gledamo klovnove. Rokija i Mladena. Đuskaju s decom. Roki žvaće žvaku. Preko razglasa se čuju uputstva za đuskanje na više jezika. Jezivo. Infrastruktura. Jezivo i veličanstveno.
Vozimo se tastovim kolima. 1600 kubika, metalik siv Ševrolet, prozori na dugme, dobri zvučnici, Happy Mondays. Lako se navikneš. Suviše lako. Pazi. Pazi šta radiš. Ne navikavaj se na električne podizače stakala u kolima, najebaćeš. Toliko je jednostavno.
Vozimo se. Ne idemo nikuda. Slušamo Pussycat Dolls. Nađa pita da li ih volim. Kažem da volim njihove spotove. Smeje se i kaže da će mama da me rokne.
Sedimo na nekim stenama i gledamo grad. Sve se vidi. Holanđani pored nas seku paradajz, to im je za večeru. Brod koji čekam u zoru da kupim ribu isplovljava, vidim ga, prepoznajem ga, mislim kako je Sandro i dalje napet jer je mesec pun a kad je mesec pun mreža je prazna.
Nađa pita o zvezdama i o beskonačnosti. Pita koliko se putuje do Kosmosa. Kažem joj da smo u Kosmosu sad. I kažem da je Kosmos beskonačno daleko i beskonačno blizu, u isto vreme. Gleda me malo pa kaže – Okej.