Kulturna dešavanja

Intervju: Branislav Trifunović

Branislav Trifunović
Stav je jedino što imam

Tekst: Anica Tucakov

Kao jedan od nekolicine, staloženo i smireno brani krajnje nepopularnu poziciju, nasuprot velike većine kolega s druge strane, brani autoritet profesije jasno se određujući prema potrebi za unapređenjem strukovnih standarda i ne beži od odgovornosti učestvovanja u javnim debatama o važnim, često delikatnim temama. O svojim stavovima i vrednostima, ali i situaciji u oblasti kulure u zemlji govori Branislav Trifunović

Pozorište i film su u našoj sredini uvek bili eksponent širih dešavanja u kulturi. Da li su trenutna dešavanja u pozorištu odjek nekog tihog otpora strukturalnim promenama u kulturi generalno?
– Mislim da je kultura to polje gde se vodi borba. Čini mi se da smo smatrali izvesno vreme da smo izdvojeni, važniji od drugih ljudi. Sad se to aktualizovalo povodom situacije oko Ateljea 212, ali to postoji već duže vreme, zlatni kavez u koji smo sebe stavili je neodrživ. Moramo izaći u svet, da vidimo kako stvari funkcionišu u inostranstvu. Do pre dve godine bio sam slobodan umetnik, jer sam hteo da biram šta ću da radim. Onda sam se zaposlio, ali ljudi koji su ostali slobodni umetnici ne mogu više da biraju posao, već moraju da rade šta god im se ponudi da bi preživeli, dok zaposleni imaju mogućnost da biraju koji posao hoće da obavljaju, što je svojevrsni paradoks. Na mikroplanu to govori o stanju šire kulture. I dalje nemamo dobar zakon o kulturi, ne znamo ni kome to treba, ni zašto je potrebno. U zemlji gde je sve važnije od kulture, ovo stanje je očekivano.

A opet, ceo taj kulturni sistem počinje uvek od obrazovanja. Imamo li makar dobru podlogu?
– Mislim da ne. To što se predaje u školama, na fakultetima, to je isto već 40 godina, a svet je otišao daleko. To da mi imamo fantastične glumce je nesporno, ali podatak koliko naših glumaca radi u inostranstvu dovoljno govori. Veoma malo, gotovo niko, jer ono što mi radimo davno je prevaziđeno. Kad tako vaspitavaš ljude, onda glumci postaju glumci samo da bi postali poznati. To je stanje svesti, to je stanje duha, to je Srbija.

Osim drugačijeg obrazovanja, inostrani modeli nude i drugačije organizacione strukture, a angažovanje po ugovoru.
– Po ugovoru je jedino normalno i isplativo. Situacija kod nas je neodrživa. Kad se glumci negde zaposle, izgleda kao da su završili karijeru, što se tiče primanja. Mislim da glumci, kao i svi drugi, moraju da budu stalno na probi, stalno da se usavršavaju i budu bolji, ali kod nas vas ništa ne tera da budete bolji. Ti ugovori su nešto što mora da se desi i zbog kvaliteta predstava i zbog dolaska na probe. Jer, veoma je teško okupiti na probi desetak glumaca, koji rade više razlitih poslova. Tako trpi i pozorišna kuća i predstava. To mora da pukne, da bi se počelo iz početka.

Kako se glumci regenerišu da iz večeri u veče igraju tako zahtevne uloge?
– Pozorište je vrlo živa stvar, ne postoji uvek ista predstava. Svaki put se borim sa samim sobom. Na primer, u 30 odsto slučajeva bih želeo da sam na nekom drugom mestu. Ali tu nema fingiranja, nema veze ako ti je mala plata ili te boli glava, važno je to da pred 400 ljudi koji su platili kartu svako veče imaš odgovornost da nešto uradiš. To je pitanje koliko voliš svoj posao. I ukoliko su neke uloge teže, ponekad iznenadim sebe, pronađem nešto novo, kažem neku rečenicu na drugačiji način. To je situacija kad te neko prepozna na ulici ne zbog nekog filma, već zbog pozorišne predstave.
Najviše smo se plašili reakcije publike na predstavu „Zoran Đinđić”. Ali tokom predstave se dešava neverovatna interakcija sa gledalištem, tako da uslede ozbiljne ovacije, publika nas vraća i po deset puta na scenu. To niko od nas nije doživeo tokom karijere.

Danas je kultura jasno marginalizovana, kako je biti akter kulturne scene u ovom trenutku?
– Kultura ne može da se ugasi. To što nemamo para ne može da nas spreči ni da snimimo film, ni da napravimo predstavu, ili se igra za mizerne pare ili se često uopšte ne igra za pare. Kultura je potreba da nešto saopštiš. I zato će uvek biti važna. I zato neće nestati, ma koliko je stavljali pod tepih.

Kompleksno vreme se odnosi i na producentski posao. Kako igrati igru koja nema pravila, a gde je veština ubeđivanja postala najvažnija?
– Trenutno produciram svoj četvrti film „Odumiranje” i znam koliko je teško dati nekome neke pare za projekat, kad nisi na državnim ili gradskim jaslama. Veština ubeđivanja najpre se odnosi na prenošenje značaja ideje u koju veruješ na ekipu filma, potom njegova artikulacija u vidu scenarija koji će ubediti neku komisiju, pa potom i neke druge ljude dalje, da je važno snimiti tu priču. A kad dođeš na pregovore, svi te gledaju i prvo što pitaju je: „Pa čiji si ti?” Ili je to navedeno u nekom podtekstu. Zato sam srećan što ću uspeti da snimim film bez ičije pomoći i što sam uspeo da prenesem ljudima koliko je ta tema važna.
„Odumiranje” se snima po scenariju Dušana Spasojevića, a u režiji Milana Pušića. Igraju Dara Džokić, Boris Isaković, Emir Hadžihafizbegović, Milica Janevska, Novak Bilbija, Jasna Đuričić, ja, mala glumačka ekipa, ali koja veruje u ovaj scenario. To je priča o odumiranju sela i porodice kod nas, ali na neki način i generacijska priča – da li je trebalo da odemo odavde.

Trenutno se na festivalima prikazuje „Smrt čoveka na Balkanu” Miroslava Momčilovića, gde si koproducent i glumac.
– Taj film smo snimili gotovo bez finansijskih sredstava, ali uz veliku pomoć prijatelja. I svi glumci su po pročitanom scenariju odmah odlučili da će igrati bez honorara. I što je potpuni paradoks, pošto smo pozvani na dva svetska festivala, od Ministarstva kulture smo zatražili finansijsku podršku za postprodukciju i dobili četiri puta manje para nego filmovi koji su ionako podržani. Kod nas ne postoji ni stimulacija države za poduhvat kad uspeš da snimiš film bez državnih sredstava.

Nalazimo se usred festivalske groznice. Nema para, ali je hiperprodukcija festivala očigledna.
- Sve manje volim festivale. Ipak, kako sam ja iz malog grada, znam koliko tim sredinama znače festivali. Međutim, smatram da su svi ti festivali pomalo postali besmisleni. Samo Sterijino pozorje je dokaz za to. U žiriju smo imali velikog glumca, koji je odbio da dodeli glavnu glumačku nagradu, koja postoji po Statutu. Smatram da je to pljuvanje po profesiji – da niko nije zaslužio tu nagradu. I to je po meni najveći pozorišni skandal ove godine. Na taj način i nagrade gube smisao, tako da je jedino još prisustvo publike značajno na tim festivalima. Mnogo mi je važnije da vidim kako neko razume te naše predstave u zemljama regiona ili Evrope. Premala smo mi zemlja da bismo jedni druge ocenjivali. 

Ovo su, nadam se, prolazne, „tranzicione” vrednosti. Koje su tvoje vrednosti? U šta veruješ?
– Važno je šta čitaš i šta si živeo, kaže jedan moj kolega, i ja se nalazim u tome. Verujem u pravdu. Smatram da treba braniti svoj stav čak i kad ste u manjini, ako čvrsto verujete u njega. Moje mišljenje i to što sam naučio u životu su jedino što imam. Ne zavisi mi život od stanova, kola, telefona, već od toga šta sam izgradio u sebi i šta ću da branim ili šta neću da branim. Nastojim da se ne stidim ničega što sam uradio ili rekao. Zato, kad branim neki stav, on je veoma dobro promišljen i odbranjen u mojoj glavi na milion načina. To je moje i ne dam ga.