Kulturna dešavanja

TV kritika: Akademija debelih

Akademija debelih

Za sam kraj pred odlazak na odmor, setim se uvek onih fazona sa E! Kanala u kojima su svi debeli. Gledam tako i razmišljam koliko je fenomen i reč „debeo“ postao nesagledivo rastegljiv pojam od mog vremena

Od onoga biti „elegantno popunjen/a“ do lalinskog gledanja na to kad se ugojiš, onda si se „popravio/la“, a kad smršaš onda si „propao/la“. Debljina je na ovim prostorima uvek bila merilo zdravlja i osnovne brige prema sebi. Ako si mršava, onda si narkomanka ili imaš psihičkih problema i niko te neće niti bi bilo koje pravo muško naslonilo biciklo na tebe. Ako si oblinasta i imaš jake listove ili kukove ili kad u novinama napišu da je Seka Aleksić smršala i dovela svoje telo do savršenstva, onda shvatiš da živiš u kulturi u kojoj se ljuljanje više ceni nego žuljanje, kako, po babu i po stričevima i treba da bude, živ mi ti.

Teško je to...
Ovih dana sam pogledala nekoliko epizoda novog ekskluzivnog rijaliti šoa „Akademija debelih“, navodno po licenci. Znači, nekoliko ljudi s ozbiljnim viškom kilograma prvo đuskaju na temu iz Rokija, i onda se trude ko će najviše da smrša na nedeljnom nivou. Pojave se tu neki razni likovi, onaj simpatični čikica koji je kuvao srcem i čiji mi se super secko vrlo brzo pokvario, ali vidim da i on sam bolje izgleda nego na super secku. Pojavi se i Zorana Pavić koja izgleda kao Kejt Mos pored svih tih učesnika, pa sam i ja poželela da poradim na samopouzdanju, da me pozovu makar da kažem: „Ćao, Larica vam šalje punu proteinsku i vegansku podršku. I ništa nije bolje od rolovane svinjske pečenice u maramici. S brokolijem.“ Onda vidim da ti ljudi stvarno imaju žestoke probleme s kilažom. Negde uvek misliš da ima povratka kad se podgojiš jedno deset kila od maturske težine, ali ovo je Galaktika svemirska krstarica. U stvari, kada jedina motivacija da smršaš nije tvoja slobodna volja već ponižavanje pred kamerama, onda to predstavlja poseban vid mazohizma.

Setila sam se, prikladno, onog filma „Otkačeni profesor“ kad Edi Marfi igra veoma popunjenog profesora (prostetički kostim) koji nekim čudnim napitkom smrša do figure pravog Edija Marfija i prva stvar koja kaže je: „I can see my dick!“ U stvari, tada sam shvatila koliko je to tužno. Nije rekao: „I can see my toes“, ili: „I can see my lovely knee“. I, u stvari, tužno se osećam dok gledam „Akademiju debelih“, i nisam se emotivno odredila prema istoj, samo znam da TV kao medij tone još više. I naručila sam sebi veliku picu s bačkim kulenom. Teško mi je.
I na kraju, moj omiljeni novi kanal zove se IQS.Life, i ima Fawlty Towers i Extras, i Office i Paklenu kuhinju. Zaljubljena sam u Gordona Remzija, on je pravi muškarac. Prijatan odmor, čitamo se u septembru.

lara.marinkovic@gmail.com