Kulturna dešavanja

TV KRITIKA: ŽENE SA DEDINJA

TV KRITIKA:
Žene sa Dedinja - uf

Uf. Htela sam, zaista sam htela. Uf. I moja koleginica iz Pressa ih je ishvalila. Uf. I verovatno je ona videla dalje i više od mene. Uf. Ja sam jedna jadna daltonistkinja. Uf. Žao mi je para. Uf. Žao mi je talenata. Uf. Žao mi je gledalaca. Uf!

Znam da su se mučili dve godine da mi to moramo da vidimo. Uf. I znam da je Glavonja rekao da to nije za prajm termin na RTS-u u nedelju veče kad znamo ko i kako gleda TV serije transferzale Šotra-Pavić-Šotra. Uf. I videla sam zbog čega. Uf. I bilo mi je baš drago kad je Prva prava droid televizija odrešila kesu i rekla, more idemo, pa kud puklo da puklo. Uf. I onda su svi ti i sve te što su gledali (ja nisam dalje otišla od onog You Tube desetominutnog inserta) rekli da nam konačno ide prava urbana serija i da pljuje svim ruralcima u lice. I baš sam se radovala. Taj dan pred pilot sam bila i kod manikira i kod pedikira i kod frizera i naručila „kineze” tu tejk evej. Uf. I sva sam se nešto uskopistila i odbila ove moje da dođu da gledamo zajedno. Uf. I rekla sam im... čujemo se posle prve epizode, na prvoj pravoj android televiziji. I počelo je. Uf. I završilo se. Uf. I nisam se snikim čula (znam, lektorka, da se kaže ni sa kim, ali ja kažem snikim jer mi je mnogo uf). Uf. I onda sam odgledala i drugu, dok je Nole posustajao na nekom ne toliko bitnom meču za njega. Uf. I znala sam da jednom moram da pišem o Ženama s Dedinja, i pevala sam sebi Dedinje Dedinje kad me vidiš... uf. I nisam želela da pišem o Ženama sa Dedinja. Uf. Možda je trebalo da sačekam kraj prve sezone. Uf. Ali moram. Uf. Larice, Larice, kad me vidiš, sarmice. Uf. Ne vredi. Znači još jednom Uf, duboki uzdah i idemo.

Pa nećete valjda da se naljutim?
Izvinite, meni ovo liči na „Očajne kućanice“. Ja sam jedna prostakuša i glupača. Liči mi na Bakin kolač. Prosto liči. Drugo, ovde nema likova nego arhetipova. Možda se sve to uznese i rascveta i poleti, ali neću da gledam samo jednu koja se zapustila od nedostatka kopulacije pa jede tone keksa dok joj muž ponavlja radnju s početka „Američke lepote“ ispod tuša, neću da taj što je pandrknuo u bazenu bude skriveni gej, neću da je nadrkana advokatkinja samo nadrkana advokatkinja a njena ćerka nadrkana ćerka bez pokrića. Neću da promiskuitetna vajarka bude promiskuitetna vajarka, a da klon Dženana Lončarevića bude Saša Vasić i Aco Pejović, a njegova žena da ne kažem supruga bude jedna seksom i statusom opsednuta čepa. Neću da sve to bude vulgarno. Neću da ružne reči budu samo ružne reči, da ne kažem psovke. Ja tim ženama, ama nijednoj, ne verujem u tome što rade i glume. A serija nije ta vrsta komedije. To potpisujem. Neću da bilo šta urbano mora da bude na nivou „ako nisi za urbano onda si za ruralno”. I transferzala Pavić-Šotra-Pavić prave urbane serije ako ćemo po babu i stričevima. Neću da gledam klišee. Neću ni da mi Tijana T. i Maja U. pišu scenario za „Žene sa Dedinja”, ali ako se nešto ne promeni i ako se ja ne budem osećala bolje makar oko pete epizode, biću jako, jako ljuta. A niko ne želi da Lara bude jako, jako ljuta. To pouzdano znam. Toliko. Znači, devojke, moramo da se držimo zajedno. Krajnje je vreme. UF.

lara.marinkovic@gmail.com