Kulturna dešavanja

INTERVJU: STEFANO BOLANI

Intervju
Stefano Bolani, zvezda 27. Beogradskog Jazz Festivala

Pijanista i kompozitor Stefano Bolani, najpopularniji italijanski džez muzičar današnjice, kao i jedan od malobrojnih evropskih izvođača prihvaćenih u Sjedinjenim Državama biće zvezda ovogodišnjeg Beogradskog Jazz festivala koji će biti održan od 28. do 31. oktobra u Domu omladine Beograda

Štićenik Enrika Rave, sa kojim i danas povremeno nastupa, od kraja devedesetih ostvario je upečatljivu solo karijeru. Dobitnik je European Jazz Award za najboljeg evropskog džezera 2007. Godine, a na 27. Beogradskom Jazz festivalu nastupiće s istaknutim danskim umetnicima (Jesper Bodilsen - kontrabas, Morten Lund - bubnjevi), predstavljajući muziku baladnog i ambijentalnog karaktera s albuma „Stone In The Water”, objavljenog za vodeću evropsku džez kuću ECM.

Šta je bilo ključno u vašem opredeljivanju za džez?
- Muziku Čarlija Parkera i Djuka Elingtona zavoleo sam još dok mi je bilo 12 godina. S 15 sam postao profesionalac, ali sam uglavnom pratio pop pevače, dok me 1996. godine Enriko Rava nije ohrabrio da probam da sviram samo džez. On mi je kao brat, iako može da mi bude otac, ali se nikad tako ne ponaša. Posebno volim što ne priča mnogo o muzici. Samo sviramo i nešto se desi, zato što je to stvar uma i srca. Nema potrebe za pričom.

Nastupate u raznim formacijama, s raznovrsnim stilskim pristupima…
- Stvarno ne bih mogao da sviram 40 godina sa, na primer, The Rolling Stones. Za mene bi to bio košmar. Svake večeri bih svirao iste pesme, sa istim ljudima, za isti tip publike, sale - grozno! A ja sad sviram jedne večeri u teatru, druge u klubu, jednom je to džez, drugom prilikom je više pop publika, ali suština je da svaki put nešto drugačije govorim ljudima. Menjaš i tako se osećaš živim. U svoju muziku ubacujem sve što slušam, nebitno iz kog žanra dolazi. Džez volim jer je jezik slobode, otvoren i raznovrstan. A volim i pop muziku, dosta klasične muzike, i još mnogo toga.

Koja je osnovna ideja kad pravite solo nastup?
- Ne pripremam listu, nego biram pesme dok sviram, pa svaka pesma na neki način povlači sledeću. A pošto često sviram iste stvari, uvek se trudim da kroz njih izrazim nove ideje. Problem kod solo koncerata je taj što nemate nikog da vam pomogne ako nemate ideje - uvek morate da pokušate da nađete nešto u sebi, što uopšte nije jednostavno.

Često se govori o tome da je džez tokom godina izgubio aspekt radovanja na bini. Vaši nastupi, pak, obiluju različitim gegovima…
- Džez je rođen kao vrlo radosna stvar. Luj Armstrong, Fets Voler i Dizi Gilespi su bili fini ljudi koji su radili smešne stvari. A danas je jedan deo evropskog džeza postao veoma ozbiljan, izgubivši vrstu zabave koja je američkim muzičarima i dalje bitna. Ali, ja volim i ozbiljne muzičare i blesave muzičare, poput Frenka Zape. Humor mi je bitan zato što sam srećan što sam na bini svake noći, pa želim da i publika to zna, i da se zajedno smejemo.

Ima li razlike između sviranja evropskih i američkih muzičara?
- Ja je ne osećam. Ima mnogo muzičara u Danskoj koji sviraju takozvani „ispravni” džez, sving ili mejnstrim, i deluju američki. A ima i američkih muzičara koji mogu da zvuče potpuno evropski. Na primer, nedavno sam čuo kvartet Vejna Šortera u Kopenhagenu - nije se primećivalo da su Afroamerikanci. Rekao bih da oni još uvek tragaju za nečim i to je neverovatno, pošto je Vejnu više od 70 godina. Dobro je znati da možeš da dođeš do tih godina i dalje osećajući potrebu za promenama.

Album „Les Fleurs Bleues” bio je posvećen romanu Remona Kenoa. Na koji način se inspirišete literaturom?
- Inspirišu me strukture kod Kenoa, Kortasara ili Kalvina, koristim ih da bih gradio svoju muziku i izraz. „Les Fleurs Bleues” je posvećen celokupnom Kenoovom svetu, koji je radostan i komplikovan, pun života. A kod Kortasara me opčinjava ideja da se stvori jednostavan svet u čitaočevoj glavi, a onda vas odjednom nešto čudno strefi. To volim i kod muzike - kad izgradite nešto što svako prepozna, na primer kompoziciju u C-duru, a onda ubacite nešto disonantno ili neko počne da peva ili igra razbijajući ideju koju je slušalac stvorio.

Postoji li nešto što biste želeli, a na čemu sad nemate vremena da radite?
- Voleo bih da vežbam više, jer uvek želim da sviram bolje. Neki muzičari vežbaju u toku turneje. Ja ne mogu, jer sviram klavir. A i kad putuješ svaki dan u nedelji, glava ti nije u stanju za vežbanje. Znam da Pet Metini to može, ali ja ne. Obožavam ga!

Povremeno pevate na bini, poput one duhovite „pesme s imenima” koju izvodite sa svojim kvintetom…
- Ta pesma je proistekla iz japanske legende po kojoj ako menjaš ime, smrt ne može da te nađe. To je postalo smešno u našoj verziji jer izgovaramo mnoga italijanska imena: „Moje novo ime je Bepe, zovem se Pino, zovem se Franko ili Đino...” I to je filosofska ideja koja mi se mnogo sviđa. Dakle, ako stalno probaš nove stvari, ako održavaš svoju radoznalost na visokom nivou, možda te smrt neće naći. Ili će te naći, ali živog.