Kulturna dešavanja

TV KRITIKA: PRIČA O JEDNOM FILMU

TV KRITIKA

PRIČA O JEDNOM FILMU

Pre neki mesec pozvali su me prijatelji iz firme kablovskog operatera da mi kažu kako će pretplata biti skuplja i da provere da li se ja slažem s tim. Pošto sam od onih devojaka koje prvo ne mogu da veruju u dramaturgiju takvih pitanja, nisam pitala „a po kom to pravilniku vi meni poskupljujete pretplatu?“, već sam rekla „hmmm, okej“, a onda me je umilni muški glas uverio da ću dobiti i Cinemax i Cinemax 2...

OK, to su ona dva kanala koja od milja zovem HBO za bubuljičave luzere koji vole art house i farty arty filmove i na kojima se ponekad zalomi da puste i Kusturicu. Bljak, najgori. I kako nisam mogla da odolim šarmu kablovskog hipnotizera verovatno sam rekla „važi, Lepi, poskupite koliko hoćete, ima Larica pare za sva poskupljenja ikada... i za taksi poskupljenje i za Avene vodicu poskupljenje i za avokado poskupljenje, samo vi cepajte, pa pošten narod neće imati šta da jede i prska na umorno lice“.
I dobro, već sam zaboravila da imam dva nova kanala (i još tri Cinestar nova) jer je porazno shvatiti da imam 10 kanala koji puštaju samo filmove. Pa majku mu, gde ste bili osamdesetih? Dabogda svako od vas dobio po čukalj na stopalima!

Davno prošlo vreme
I dobro, jedan dan kad sam se vratila s posla i drndala kanale, provalim da na Cinemax 2 ide film „The Tempest“ Pola Mazurskog iz 1982. godine. Regresija, rekovalescencija, redispozicija, redefinicija, rezedo, retro. To je onaj film koji sam kao mlada Lara osamdesetih toliko volela. Mlada Lara koja želi da bude Sindi Loper ili makar Čaka Kan ili Salt iz Salt'n'Peppa kad odraste, s mnogo šarenila na sebi, s grejačima i groznim minđušama. Gledajući film osetila sam se kao kad je onaj kritičar hrane, takoreći hranski kritičar kome glas daje Petar O'Tul probao ratatuj u filmu koji se, hmmm, zove Ratatuj (kod nas preveden kao "Mućkalica") i doživi katarzu. Rahmetli Džon Kasavetas i Raul Hulija, lepa Suzan Sarandon, lepa i mlada Moli Ringvald, lepa Đina Roulands i najlepše grčko ostrvo na filmu ikada. I sve to po mojoj omiljenoj Šekspirovoj drami koju sam čitala pored Hamleta - Bura. Kriza srednjeg doba, nasukani brakovi, krenimo život ispočetka.
Ne znam zašto sam negde tamo srednjih osamdesetih obožavala ovaj film, sigurno iz svih pogrešnih razloga, ali danas, 250 godina kasnije, sve je postalo kristalno jasno. I grčko ostrvo i Suzana Sarandon, i Moli, i Kasavetas. Sve je tamo toliko toliko lepo... i svi su lepi... i sve je lepo, i ja sam imala lepo detinjstvo, i lepo tinejdžerstvo... i nije mi bio potreban LCD od 104 cm, i kablovska i iPad 2, i iPhone, osveživač za WC i Avene raspršivač za vodicu.
I odgledala Lara film, i plakala jedno vreme, onako muški, kao kad Zvezda izgubi, kao kad Đoković dobije zanokticu pa mu to umanji silinu forhenda, imala još malo te neke regresije, umila se i legla na spavanjac.
Sutra je bio isti dan, samo su reprizirali film na istom kanalu. Rekla sam sebi, ne bejbe, možda za sledećih 250 godina, sada je sasvim dovoljno. Lara je otkrila zaboravljeni film svoje rane mladosti, svog romantičnog paleolita, i nekako kad otkrijete nešto što niste ni znali da ste izgubili imate poseban osećaj. Jedini film Pola Mazurskog koga se još sećam je „Mesec iznad Paradora“ iz 1988. Međutim, to mi je samo slatki film iz osamdesetih. Ovo je nešto sasvim drugo.

lara.marinkovic@gmail.com