Niste jedini. I meni se nekad ovo što pišem po blogovima učini problematičnim. Hoću da kažem nešto, ali usled žurbe i ponekad ostrašćenosti na datu temu, to sve deluje nekako nedovoljno moćno. Ne predstavim se u najboljem svetlu baš uvek. Hoću reći, mnogo sam zanimljivija ovako. Za ekonomisanje sa rečima je potrebno vreme.

Evo ovako. Nekada sam mislila da su Sandens filmovi kul. Sad mislim da najgluplji i najisprazniji filmovi danas dolaze iz kuhinje Sandens lajk filmova i svih onih koji su mislili da je lako imitirati semantiku tišine zastupljenu kod Džarmuša (ili, ako hoćete, Karvera u književnosti). Ako vas je Holivud poslednje 2 decenije nervirao zbog klišea štancovanja fast fud osećanja kao mene, ovde nema ničeg drugog sem što kao ostavljaju prostora da mi mislimo da se iza krije nešto dublje. E jebiga.

Pre neki dan sam gledala film Away We Go Sema Mendeza. Ko nije pogledao gomilu filmova na foru - nepretenciozna, topla priča o obično-neobičnim ljudima, možda nije hteo da se rokne dok ga je gledao. Meni je bio dosadan. Posebno mi je preko glave fora u kojima naši glavni junaci ispadaju ‘normalni’ naspram gomile frikova koje kao sreću na svom duhovnom i fizičkom putovanju. Jer, kako bi se napisao scenario ako su to neki manje očigledni frikovi. It would take Begrman to do it, znam, e pošto nema Bergmana, onda daj neke očigledne fore. Sve praštam sem loših, mediokritetskih fora i plitkih osećanja.

Mada, suštinski, imam toliko nisko mišljenje o filmu danas da bi mi sve prošlo, samo ako mogu da osetim bliskost sa likovima. Ako navijam za njih. 

Ovde su likovi neki kao umetnici. Muškarac je kao polusimpatični hiljadu puta deža vi lik koji mi zbog tog isfabrikovanog deža vi osećaja (naočare i frizura) više i nije simpatičan, kao ispao iz neke ekipe okupljene oko Animal Collective ili nekog benda takvog. Naspram njegove kao indi-uniformisanosti, gl. ženska junakinja je toliko bezlična da mi je bilo mučno da pratim film. Jedva sam upamtila ko je. Ne fiziči samo koliko njen lik.

Imam utisak da u celom filmu maltene da nema njenog krupnog plana. Hoću reći, možda ga i ima, ali kao da je ceo film sniman izdaleka, i sve želim da joj se zagledam u lice, u oči, ne vidim ništa, mimoiđeno se. Ne pamtim da mi je iko bio tako dalek. To je možda bio moj glavni problem.

Odnos njih dvoje deluje kao da su zajedno po nekoj inerciji, da ne kažem kazni, pošto mi je to slično. To je u redu ako se film bavi time. Ali, oni se kao vole. Jebote, nije mi jasno, kao, vole se i čekaju dete a smoreni su kao da čekaju da odsluže zatvorsku kaznu.

Mada, kad bolje razmislim, većina ljudi je zapravo pre kao ovi dosadnjakovići iz Away We Go. Onda je možda to stvarno slika realnosti. U tom slučaju, ne znam što bismo se bavili njima, mislim, koga to zanima. Ili je ljudima danas dobro da i likovi iz filma budu daleki, što manje bliskosti, to bolje.

Ovo je još jedan film koji su mi svi preporučili, među njima dosta kul ljudi, i evo. Još sam ubedila nekoliko ljudi da to treba da gledamo. Sad se već osećam malo nelagodno. Neko će pomisliti da namerno oću da se razlikujem. A ja sve dajem da se malo asimilujem. Ne znam šta je problem. sve krenem da gledam kao i na ljude, vidim jednu manu, zatvorim oko, vidim drugu, opravdam je, vidim treću, simpatišem je, vidim četvrtu, opet se pravim da je ne vidim, ali onda mi je mozak prenapregnut, hoću da implodiram.

Imam nešto zanimljivije da vam saopštim. Autopark u petak 12.2. svira u Bečeju, a 13.2. u Novom Sadu. Više o tome na sajtu i majspejsu.