Pišući ovaj tekst, probaću makar malo (boljereći just a bit) da vam predstavim o kakvom se jezičkom modnom kriku radi. Rođena sam i živim u Srbiji, u kojoj se govori srpskim jezikom. I iako, kao čeljade XXI veka, dobro poznajem engleski jezik, pojavu nekih novih mutanata u svojoj okolini teško uspevam da odgonetnem. Čitajući neke tekstove, često se zbunjeno zapitam na kom su jeziku oni pisani?

A primetila sam da naše podneblje nije u tome usamljen slučaj. Dovoljno je da bacim pogled na naslovnu stranu nemačkog modnog časopisa Burda, na kojoj se nemačko pismo meša sa upadima celih rečenica na engleskom, pa mi još stvori iluziju kako čak znam i nemački, budući da razumem ono na engleskom! Pa (bolje reći Well), ovaj očigledno svetski trend nas svakako (iliti for sure) nije zaobišao.

Srećom, nema ih mnogo, ali sve su češći tekstovi u urbanoj štampi, na sajtovima i blogovima, natpisi na reklamama i na televiziji ispisani u ovom stilu. Savremeni, govorni, neformalni srpski jezik, inače zasićen novim rečima, najčešće nastalim posrbljavanjem stranih izraza, ima još mnogo prirastaka i repova ispisanih na stranom jeziku, koji meni deluju ne samo preterano i neukusno, već i nepismeno.

Pošto nisam jezički čistunac, razumem da je jezik živ, da se stalno kreće i menja, i to ubrzano, kao uostalom i sve oko nas. To je jedan prirodan proces kome treba dati prostora, samo treba postaviti i neke skromne granice. Na kraju krajeva, sve što je umereno – ne smeta. Ali (treba li da dodam for god sake), mora li se ići tako daleko da se mešaju dva (ponekad i više) potpuno različita jezika i to toliko da se ovo pravilo prenosi na čitav tekst ili još gore – celu uređivačku politiku? Mislim da se ovako nipodaštavaju svi jezici koji učestvuju u ovom jezičkom kolažu. Šta se time postiže?

Jasno mi je (Ok, it’s clear) da to nekima zvuči vrlo moderno, da to pokazuje ili preveliku svestranost, istinsku urbanost i veliki kosmopolitizam, nasuprot zatvorenom, zatucanom i primitivnom. Tužno je samo što se baš sve nacionalno smatra lošim znakom degradacije vrednosti. Jer možda upravo negiranje svojih korena pokazuje da naše obrazovanje i kultura nisu na zavidnom nivou, ili da jednostavno imamo malo iskrivljen pogled na stvari.

Jer ako naši akademski građani, intelektualci, kulturna elita, ljudi koji su u svoje obrazovanje uložili trud i novac, ne prezentuju drugima prave vrednosti kojih bi trebalo da budu svesni (a ko će ako ne oni?), već naprotiv, neguju izopačenosti u raznim vidovima, ne znam kako će i oni koji bi hteli nešto da nauče imati priliku za to.

Setite se samo Feme, tzv. (aka) Pokondirene tikve i jezika kojim ona govori, tj. germanizama koje ubacuje u svoj govor. Ona je smešna, ali ne nervira, jer njeno ponašanje odgovara njenom karakteru i obrazovanju. Danas se ista pojava tretira ne samo poželjno i cool, već je za mnoge i znak velike duhovne dubine i naprednjaštva.

Dakle, strane reči su normalna pojava, posebno za one oblasti u kojima mi sami nemamo odgovarajući izraz, ali ako u trenutku ne možete da se setite pravog termina na srpskom (jer mnogo putujete, gledate isuviše stranih filmova i krećete se u okolini gde se govori stranim jezicima), nemojte se odmah hvatati za prvi strani izraz koji vam padne na pamet, već se malo pomučite da se setite našeg izraza, ili ako ste se toliko odvikli od svog jezika, obrnite, prisećanja radi, neki naš rečnik (ima ih i u elektronskom obliku, da vam bude brže i lakše) da vam pomogne. Ko zna, može se desiti da se podsetite i neke lepe reči koju ste odavno izgubili iz vida, i jezika.

P. S. Samo u ovom mom pisaniju ima mnoštvo reči stranog porekla i ako se neko udubi mogao bi ih pronaći. To je samo još jedan od dokaza da jezik nije nešto sterilno i nije sastavljen samo od materijala iz Rečnika Matice Srpske, ali važno je da je ceo svoj i razumljiv.

O pismu neki drugi put.