Okupio nas domaćin Bevc, bez da je litru rakije potrošio! Bez da je sir i pršutu izneo. Sveca urbanog je proslavio, bez da je kolač izlomio i vino dolivao. Dragi smo mu iako mu livadu nismo kosili, ni seno kupili, ni traktor popravljali. Alal vera majstore bez gostinskog stola!

Urban si kad uspeš da napraviš žurku bez i prase da zavrtiš na ražnju. A, onda nešto, družba, gajba, urbana baraba!

Biti urban znači umeti uživati u sirotinjskoj zabavi na kojoj kružiš od jednog do drugog usamljenog, sjebanog čoveka koji živi u gradu. Al, posle će noćnim do kuće, pa na net, pa na komunu, da mu kažu da biti urban znači biti željan kontakta ko kompota al biti usamljen avaj!

Trezni, ispošćeni, sa guzicama u stolicama, bez i jednog svirača da si platio, o čistim stolnjacima da ne pričam, tvoji gosti srećni samo zato što su pozvani. Mile mi majke, jedna se drugarica ozbiljno postidela i zbunila i ko govno osetila što nije pozvana na ovu žurku našu urbanu iako, evo već godinu dana, ima neki blog svoj, a i Bevca zna od kad ga zna, a nije je pozvo. E, jebiga. Sramote i golgote. Urbani vašar a ti u zapećku.

Kad nisi pozvan, ko da ti je neko majku opsovao.

Možda nisi urban, sramote!

Pre ovog City Magazina uz koji smo se, evo i mi našli da pišemo svoje blogove, domaćin Ivan Bevc je imao svoj blog koji se zvao Hronika urbanog pokušaja. U prvom broju City Magazina izašao je tekst Stanovnici grada (ja bi odreagovala, jer ima među nama dosta i podstanara, takoreći urbanih na kredit i bonove-zapelo nam za grad, ne da nam se da odustanemo), potpisao ga neki pseudonim francuski (?), dakle tekst koji sam ja doživela kao neku vrstu manifesta Magazina, pa sam, shodno tome, Magazin ozbiljno shvatila i videla kao neku vrstu ostvarenja onih urbanih pokušaja od ranije. I pošto se zapelo sa tim terminom «urbano», al ne tolko u domenu prideva (urbana sredina, naspram ruralne sredine, onako neutralno opisivački) nego ko za neki kvalitet po sebi, mene već neko vreme kopka što ne mogu da shvatim na šta se tačno odnosi. A, pošto sam ovde, razume se da sam deo toga, pa bi da se raščistimo. Najiskrenije sam se obradovala kada sam videla naslov tog teksta u City Magazinu, jer sam pomislila: eto, konačno su izašli na sredu s tim urbanim gmazom, sada će reći na šta misle, sada ću znati o čemu je reč. Kad ono, neke statistike: svi stanovnici gradova dele iste osobine (ja znam da ih ima u boljem stanju od mene urbanog), svi oće kontakte (ja ih imam i previše, svi su beskorisni), al su i usamljeni (i oni sa sela su, al bar vide parče neba). Takoreći, sjeban neki narod. I bi i ne bi. Pa, što braćo, time da se dičimo. Jedno je kad se zamisliš i zbuniš, a drugo je kad od te opšte zbunjenosti praviš, što bi rekli, stejtment. Ja bi iskreno najviše volela da sve motikom može da se reši. Meni je, iskreno, muka od sve novih leja termina. Ko će to da okopava!

Nemam ništa protiv žurke, ali ni reči o tome zašto je takav indentitet kvalitet i zašto se naš domaćin toliko drži krilatice o urbanom kao o nečemu mnogo zdravom za život. Ma, skoro jestivom. Ono jeste, mi «urbani» postojimo i tu i tamo ispljunemo nešto de smo bili i o šta smo se očešali u Beogradu, al sutra će se neko uhvatiti za ta naša urbana muda kojima smo tolko mahali, a pitanje je šta će iz njih izaći. Budući da je očigledno bitno samo da su urbana, pa i ako drkaš u prazno.

I sad apsolutno svi stanovnici gradova imaju zajedničke osobine. Ne znam za vas, al ja ne bi rekla da smo s jednog pojila. Sad ispada da jesmo, jer je vreme krize prošlo (recimo), pa sad imamo svi da odvojimo pare za to da udahnemo simbolično malo urbanog vazduha, koji je, nakon ratova i kriza, pušten iz mašina za urbani dim. Tj. koncerti, kafići, klubovi, i ostale komune. Pa, sad, ko intravenozno, ko na kašičicu, svi ga šmrčemo. I dilujemo ga jedni drugima ko da smo na njemu rasli.

Pre toga, onda kada su se moja pluća formirala da udišu taj veštački urbani vazduh, moje telo su othranili ne tolko urbani zemljoradnici. Baba i deda. Da tokom devedesetih nisu držali krave, svinje, kokoške i ostali neurbani živalj, ja ne bih bila ovde da sad kuckam ovi urbani doprinos. Da vas ne lažem, naš stan na Vračaru jeste bio fini gradski štek i rođaci sa sela su nas baš cenili što imamu stan relativno blizu Železničke stanice, što bi rekli, rispektovali su nas. Tako da su, kad god treba prodati neku hranu izgladneloj

urbanoj ekipi, dolazili da prespavaju kod nas. Prvi sto za komp napravio je moj ujak, stolar po zanimanju, takođe sa sela. Urbani duh je tada manjkao, u ovom obliku u kom se danas glorifikuje, i ljudima koji nisu imali babu i dedu na selu da ih pomažu. Imam takve prijatelje. Ali, ne bih rekla da su se oni nadisali urbanog vazduha. Klubovi i kafići koji se danas nude i roje pa su neizostavni deo našeg urbanog krstarenja danas, tada za njih, a ni za mene nisu postojali. Sastajali smo se po kućama, gledali filmove na TV-u i slušali kasete koje smo snimali sa radija, ali najviše smo sedeli po parkovima (Karađorđev park je bio posebno mesto, nešto slabije Kalemegdan, a posebna zabava nam je bila da se vozimo gradskim busevima, najviše na liniji 24). Internet nije postojao (ja sam ga dobila 2002.).

Hoću da kažem, sve što se danas naziva «urbanim» i predstavlja kao da ima ne znam kakvu tradiciju i predočava kao niz «dešavanja» u gradu (po klubovima, kafićima, festivalima) nije postojalo u ključno vreme mog formiranja, te tako, najiskrenije, pojma nemam o čemu pričamo i oko čega se okupljamo i šta slavimo. Duboko verujem da svako od nas ovde ima neku svoju predstavu ovog grada, a pošto neke od vas i lično poznajem, znam da ste došli iz raznoraznih sredina i veliko je sranje ako se sad svi napravimo nevešti i naše gradove, naša mesta i naše doživljaje priložimo na tu neku zajedničku urbanu lomaču oko koje ćemo da pevamo pesme. Većine nas ne bi bilo da nam nisu doturani zemljoradnički proizvodi sa strane, većine nas ovde ne bi bilo da nije bilo buvljaka, švercera farmerki, cigareta, čokolada. Nije tu bilo nekih «Beograd-Berlin» transfera na kojima se danas, po pozorištima, ispoljava melanholični urbani duh. Svi smo grebali, nemote sad da postajemo urbane biljke što se tresu ako im ukinu neku net cevčicu. Moj najjači doživljaj je vožnja vozom iz grada u selo, iz sela u grad. Bilo je tu vojnika, studenata iz Valjeva, Kosjerića, Požege, Banja Luke. Najzanimljiviji ljude koja sam upoznala su ljudi iz Kosjerića i okoline. Jedan mi je spasao život u okolini stanice Samari kad je baka pomislila da je stanica naša, pa pojurila da izađe, a ono tunel ispred nas. Momak koji nam je pružio ruku da nas uvuče u voz bio je moja prva ljubav. Pisala sam mu pisma u dnevniku jedno godinu dana i prisećala se tih divnih zelenih očiju. Nisam znala ko gostuje u Beogradu. U dnevniku sam čuvala još ruzmarine sa seoskih svadbi, jer sam se zaljubila u harmonikaša, u jednog klinca koji je raznosio meso. Posebni afrodizijak mi je bio da nosim kafu skupljačima sena, jer je među njima bio preplanuli momak, sin naših prvih komšija koji je u to vreme studirao matematiku kod rođaka u gradu. Zato mi je omiljena pesma grupe Kurve, Pomozite. Odma sam je prepoznala, jer sam se više puta tako zaljubljivala u momke koji su se vozili sa mnom u istom kupeu. Da vam pravo kažem, niko od njih nije bio urban. Vožnja vozom za mene je ono što vi zovete urbanim doživljajem. Ja volim,obožavam da odlazim iz Beograda. Ne za Berlin, ne za Pariz, ne za Rim. U tim gradovima nikad nisam bila. Volim da odlazim u sela i gradiće po Srbiji. Nekad mi se čini da se tamo osećam mnogo više kod kuće nego ovde. Niko od tih ljudi ne komplikuje stvari. Čak i ako su usamljeni, ko što se kaže u ovom tekstu o stanovnicima grada, oni su stameni, nema kod njih straha da ćeš im nešto uskratiti, neki njihov identitet. Ma, carevi. Moj deda je našao ženu i imao je decu bez nekog prenemaganja, bez strahova «da li je to to», «da li to ograničava moju slobodu» i, «da li ću imati kad da se ostvarim». I svi ti momci koje sam upoznala su u sebi imali duha za koji nisu znali, koji nisu morali drugima da objasne. Uzbuđenje koje sam osećala svaki put kada bismo seli na traktor da se odvezemo do livade gde se kupi seno i činjenica da mogu da se dokažem i da me hvale ako mogu da držim vile i sa drugima držim korak, nijedna jebena urbana komuna ne može da mi donese. I hvala im na tome! Najiskrenije verujem da sve što u meni dobro postoji potiče od njih, od tih ljudi, od njihovih podjebavanja o politici za stolom. Problem sa ovom urabnom pričom je što se više ne sedi za stolom. Što je sto odbačen. Ajd bar da se igra, pa da pomisliš da je prostor zato odbačen. Ne, oslobođen je prostor da može više da nas stane, pa da imaš utisak da si deo neke gomile i gužve čini da se osećaš da si bliže nekom vrelu kurca i palca. A, nisi. I onda seremo o urbanom plemenu.

Ne znam za vas, al za mene je Ibarska magistrala uvek bila put mudrosti i doživljaja. Sve što sam naučila naučila sam na putu, nikad u mestu, nikad u Beogradu. Sve što su mi urbani likovi dali su frustracije i «zamišljen sam» mantre. I svakom od njih bi rekla da se nosi. Moje iskustvo govori: svaki lik koji u sebi ima i kap nebeogradske krvi je car spram papirnatih urbanih likova koji ne znaju šta bi od sebe.

Žurke po klubovima, kafićima itd. do sada nisu nadmašile one koje sam doživela po seoskim svadbama. O hrani i piću da ne govorim. O odsustvu svake uštogljenosti, «odnekle te znam» i «jesi ti ono napisao na onom forumu», «jel ono tvoj blog», «piso sam ti na blogu» proseravanjima kojima se otpočinju razgovori i poznanstva takođe da ne govorim. Taj urbani balon mora da se probuši da bi iz njega izašli, pa ako se nešto urbano i stvori, neka ga. Nazovi ga kako oćeš. Moj je utisak da je ovde reč o gladi za kontaktima. Što bi rekla jedna moja drugarica, kontakti su kontakti. E, sad, da se ne lažemo, ova glad za kontaktima je baš seoski trip. Tamo je svako svakom komšija. To što nam je kaldrma pod đonovima ne čini nas posebno kvalitetnim. To što se pravimo da nam do kontakata nije stalo, i da ne želimo da oni budu «palanački» ne čini nas posebnim. Palanka je car! Palanka smo mi i sve dok ne priznamo taj deo nas, možemo do sutra da pišemo manifeste urbanog hladnog imbecila. Što se mene tiče, najbolje zaspim kad moja baka ogovara komšiju dok me ušuškava u ćebad i kad me ujutru dočeka sa tepsijom punom prženih mladih kropmpirića sa kajmakom. Najjači doživljaj mi je, i dalje, pored svih urbanih orgazama, onaj kad je moj deda porodio kravu.

Jebao vas vodič kroz beograd i saveti za noćni provod u gradu. Noć je kad se smrkne, a da bi put našla, treba mi samo ulična rasveta.

E, sad, nas je domaćin Bevc ovde okupio, video nas je negde, čitao nešto što smo pisali, bili smo mu simpatični. Zajednica nekih urbanih likova koji se odnekle znaju i na osnovu nečega jedni druge poštuju (jedan crta, dvojica pišu za urbana glasila, ostali se nešto muvaju okolo, viđeni su), po mom je mišljenju dobro odslikava šta je urbanost. To ti je ostavljanje utiska. Prećutni sporazum o tome ko je deo ekipe. Jezik gluvonemih.

Jedino je košava urbana, i bez vodiča kad krene sve obiđe, a i sve nas šiša.