Da se poduhvatim najočiglednijeg i već spomenutog. Beskrajno stereotipna i tanka priča. Stereotip, dogovorili smo se, nije toliko problem ako ćeš da napraviš neku varijaciju na temu ili malo nafatiraš priču. Ovo mu dođe onako golišavi skelet mašine vs. priroda, sa sve pomenutim kolonijalnim uglom. Zemljani su SAMO pohlepni zlotvori, a Na’vi su čista harmonija sa prirodom. Humora nema ni u tragovima. Može tu valjda još nešto (videti District 9, npr.). U skladu sa retardirano jednodimenzionalnom pričom idu likovi kao od kartona sečeni. Svako ima samo jedan motiv i jednu stranu. Pa i u bajkama ima bar jedan lik koji nije ni crn ni beo. Unajmiš ikoničku uber-ženu Sigorney Weaver i daš joj dying words “I need to take some samples.” Jedini lik gde sam naišao na tragove trodimenzionalnosti je pilot Trudy Chacon (igra je Michelle Rodriguez iz Lost-a), koja ukupno ako ima 3 rečenice u filmu.

E, vreme je za finalnu 2009 mziq listu. Isto kao i prošle godine jedini kriterijum je ukus.
Sve živo što sam se setio da popišem, a našlo mi se na “gramofonu” iz 2009. muzičke produkcije.
Dvodecimalne ocene služe tome da naprave razliku u ujednačenoj metrici top lista.
Linkovi vode ka odgovarajućoj stranici na last.fm-u.
Debut
1. The Fauns - The [...]

“Doolittle” je bio prvi celokupno i sa pažnjom preslušani album ovog bostonskog benda. Kaseta sa uredno snimljenim A i B stranama, ne sećam se više od koga, i ispisana ljubičastim flomasterom (ne, nisam u to vreme znao za The Purple Tape). Čudno, agresivno, a melodično, mračno, a energično. Ništa ne razumem šta pevaju. Promiču tu neki “Un Chien Andalou”, pa mutilation, pa majmuni na nebu… Nema veze, jako je dobro i ne mogu da ga pigeonholujem u ništa što sam do sada čuo. A i vrlo je fino leglo na late-teen “I wanna change/destroy/rule the world” mood.

Nisam nikad bio neki veliki ljubitelj koncerata iz nekoliko razloga. Nikad ne znam šta će da me sačeka. Nervira me čekićanje za karte i za početak. Veliku količinu telesa uz prateći body odour više ne nalazim primamljivim, posebno ako se narod okupio samo zato što je čuo da je to neki super bend. Stajanje pred [...]

U svom rezonovanju Žižek često koristi opsceno i kao epitet i kao sredstvo. Za vreme čitanja same knjige isplivale su mi razne (naočigled nasumične) tačke zgrušane opscenosti vremena sadašnjeg (ideološki ofarbanog kao liberalna demokratija + kapitalizam), a kroz sredstva i mehanizme (možemo se i složiti) vladajuće ideologije. Kad kažem opscenost ne mislim na pornografiju. To je ipak jedan iskreni i čisti žanr. Više je u pitanju ta jedna psihoanalitičarska dimenzija na koju i Žižek računa (kao kad uhvatite mamu i tatu da se jebu). Suštinski i duboki osećaj odvratnosti, iščašenosti i nelagode. Nešto što se razlikuje od bazične ljudske gluposti, licemerja, zlobe… dopišite sami. Opscenost sistema i ideologije. Ovaj put ideologije kapitalizma.

22. nastavak Americana Tidbits traveloga. San Francisco, a tragovima Hitchcockovog Vertiga.
+
Dodatak 1: “Footsteps in the Fog” (Alfred Hitchcock’s San Francisco)
Dodatak 2: (malo niže ispod slike)
www.americana-tidbits.blogspot.com

Looking In - Robert Frank’s The Americans
Pored snolikog gubljenja po Hitchcockovim celuloidnim slikama pravi poklon za rođendan je stigao u obliku izložbe “Looking In” u SFMoMA. U pitanju je neprocenjivi Americana [...]

Od raznih beketovskih vesti iz Mutterlanda koje nasumično pokupim sa kompjuterskog ekrana (nekažnjeni pop pedofil radi na dečijem festivalu; anarhisti-internacionalni teroristi, a mažnjavanje patika je emotivni momenat za celu Srbiju; gradonačelnik prestonice (i vlasnik advert/media/whatever agencije) daje izjave kao da mu je savetnik daunovac) izdvojio bih jednu: “Država otpušta 14.000 činovnika”.
Izdvajam je jer me je [...]

Posle polugodišnje pauze nastavlja se travelog o američkoj kulturi pod nazivom Americana Tidbits.
Započet pre skoro tri godine ovaj blog predstavlja putopisno-kulturološki dnevnik uz pokušaj da se izbegnu opšta medijska mesta. Do sada je objavljeno 20 tekstova o skoro isto toliko mesta/gradova, a kroz ustanovljenu formu “glavni deo o mestu, pa dodatak o ponekom svežem i [...]

Prvo je kreiran događaj kroz kritičnu masu medijskih signala, i to na mestu koje je od velikog interesa za “zapadni” svet. U savremenom svetu događaji “postoje” samo ako su dobro pokriveni (svi znaju za jevrejski holokaust, a malo njih za jermenski). Takav hyped događaj (kao i svaki drugi) postaje odličan nosač na koji svakako treba naskočiti radi promocije. Twitter je dobio najbolju reklamu ikada (revolution will be twittered), blogerima poput Andrew Sullivana skače rejting, celebrities su beskrajno zabrinuti, a svaki geek ima osećaj da učestvuje u istoriji ne napuštajući udobnost i toplinu doma svog, onako između kafice i čitanja trač rubrike. Ilustrativan primer je jedan jučerašnji tweet Amande Palmer: “better late than never. was reading all about the iran upheaval in the economist on the plane to LA yesterday. jesus christ. we’ll see…” “Strane sile” ne moraju uopšte da se trude, emancipovani građani će sami reprodukovati ideologiju intervencionizma. A šta će da se desi sa iranskim narodom? Pa isto što i sa beloruskim. A zanimaće nas dok buzz traje.

U ponedeljak ujutro sam na SY Twitter feed-u našao info o džaba koncertu (povodom izdavanja novog albuma) u Apple prodavnici u SoHo-u i odmah u panici izleteo iz kuće da si pribavim pass. Krmeljiv i nezapran sam seo na bicikl i sjurio se u SoHo u strahu da se red za čekanje protegao oko čitavog bloka posle samo sat vremena od objave svirke.
Nikog živog. Džaba histerišem. Hipsteri verovatno ustaju kasnije, starija ekipa verovatno još ne koristi Twitter, a pošten svet verovatno ima pametnija posla u ponedeljak pre podne.