Cowboys & Aliens

Izgleda da niko do sada nije pohvalio Cowboys & Aliens, pa što da prvi ne budem ja?

 

Kauboji? Ima.

 

Vanzemaljci? Ima.

 

Indijanci? Ima.

 

Harison Ford? Ima.

 

A tu je i tvorac Losta Dejmon Lindelof da stvar začini. Cowboys & Aliens je avantura koja nas podseća zašto smo zavoleli filmove i zašto ih i danas volimo.

 

Bullhead

Eto, i Belgijanci umeju da naprave film. I to noar film.

 

Izgleda da smo zaboravili da noar ne mora da se vrti samo oko pljačke banke, misteriozne tašne itd. Bullhead priča o hormonskoj mafiji. Dakle, stoka se pumpa ilegalnim supstancama da bi što više narasla.

 

A super je što i glavni lik ima svoju hormonsku jako skeri i zajebanu priču.

 

Bullhead je topla preporuka.

 

Incendies

Ako Brubejker kaže da je noar najbliži antičkoj tragediji, a znamo da ne postoje savremene antičke tragedije, onda Incendies možemo da svrstamo u noar. Ali to na kraju krajeva nije ni bitno. Imamo film koji kolje na svim poljima, a da je tragičan, tragičan je, samo tako.

 

Znam da sad neki palestinski Kurir pljuje neku drugu Anđelinu Džoli i kaže da nije sve to baš tako bilo. No, film Incendies je dobar, pa nije ni bitno da li se dešava na Marsu ili drugoj dimenziji. Ili u Palestini. I Kanadi.

 

Pomalo neobičan testament na početku Incendies natera sina i kćerku da se otisnu u potragu za prošlošću svoje majke. A šta će sve otkriti… Ni car Edip im nije ravan.

 

Julia’s Eyes

Devojka istražuje smrt svoje sestre, a usput gubi vid. Sjajna ideja koja nije do kraja realizovana kako valja. Tako da je prva polovina filma više nego dobra, a posle krene da pada.

 

Bude nam jedino žao što scenaristi nisu bili malo veštiji da istraju sa pričom, jer je Julia’s Eyes mogao biti mnogo bolji film.

 

Inovacija: scene koje su ranije u filmovima snimali sa šibicama (mrak, svetlo, mrak, svetlo), sad su modernizovane i tu su mobilni telefoni. Ili blica foto aparata.

 

No, ulaganje u napetost se na kraju banalizuje amerikanizacijom raspleta, te Julia’s Eyes ostaje samo još jedan od filmova koji su mogli biti dobri.

 

The Grey

The Grey je jako jednostavan i veoma dobar film.

 

Avion padne u sred nedođije. Sneg, zima i vukovi. Nekolicina preživelih gleda da negde ode, a ne znaju ni gde idu niti gaje neku stvarnu iluziju da će tamo stići. Teško je napraviti ovakav film, a da ne povuče na „film je zasnovan na istinitom događaju“ patetiku. Ni traga od patetike u The Grey.

 

Prizvao mi u sećanje Put i izvukao iz zaborava Lajama Nisona. Ne propustite The Grey.

 

The Descendants

The Descendants je u isto vreme i depresivan i pozitivan film. Klunijeva žena je u komi i on pokušava da saopšti rodbini da će umreti, ali usput saznaje svašta nešto što nije znao.

 

The Descendants je fino napisan, a Kluni je ponovo pokazao kakav glumac ume da bude.

 

The Descendants me na neki način podsetio na Little Miss Sunshine, valjda zbog tog tragikomičnog pristupa i ludačke porodice. Takođe i zbog jedne vrste putovanja sa kog se čovek vrati promenjen.

 

My Week with Marilyn

My Week with Marilyn deluje kao wet dream nekog našeg tipa koji je radio na snimanju filma Anđeline Džoli kao potrčko. I posle kad je ona umrla i kad nije bilo mnogo onih da mu protivureče – on napiše i objavi dnevnik o toj nedelji.

 

A Anđelina ima probleme sa Bredom Pitom i niko je ne razume.

 

Osim potrčka.

 

I oni se gotovo pa kresnu. Ali dugo pričaju, svakako.

 

My Week with Marilyn je mogao da nam otkrije malo više o tamnoj strani prve Anđeline, ali nije. Ostao je na opštim mestima. Barem je Kenet Brana pokidao i film ipak ima nekoliko scena zbog kojih ga vredi pogledati.

 

Young Adult

Kao i u Juno, Diablo Kodi i u Young Adult uzima jednu krajnje banalnu i naizgled običnu priču u kojoj bi mogla da glumi, recimo, Meg Rajan ili Dženifer Eniston i koju mi ne bi palo na pamet da pogledam i od nje napravi film sa neverovatno ubedljivim likovima.

 

Šarliz Teron bi, što se mene tiče, trebalo da dobije oskara za ovu ulogu, pre nego za onu glupost Monstrum. Ali, to sam ja.

 

Young Adult, u svakom slučaju, nikako ne treba zaobići.

 

Dejan Zečević: Neprijatelj

Arhetipska priča o oslobođenom zlu. Priča je sa jedne strane jako precizno lokalizovana i vremenski i prostorno, ali sa druge strane je u svakom smislu vanvremenska i mogla bi bez problema da bude nešto što bi snimili Španci ili Korejanci.

 

Zečević napreduje iz filma u film i Neprijatelj u svakom pogledu predstavlja njegov najbolji film. Fotka je savršena i režija je na mestu. Kasting je diskutabilan, ali funkcionalan.

 

Zečević bi jedino u budućnosti trebalo pažljivo da bira scenario i možda još malo da se posveti radu sa glumcima, ali Neprijatelj je već sasvim pristojan nivo jednog režisera.

 

Srđan Dragojević: Parada

Posle pogledanog trejlera za Paradu nisam imamo ama baš nikakvu želju da pogledam film. Sve opšte mesto do opšteg mesta i stereotip do stereotipa. Međutim, film Parada je dobar. Ali kad se poigravate stereotipima na taj način, u pitanju su nijanse koje prevagnu gore ili dole. To ne može da se vidi u trejleru.

 

Dragojević ume da ispriča priču. To je pokazao već nekoliko puta. I ume da ispriča priču od početka do kraja. Što domaći scenaristi retko uspeju. I još nešto, Dragojević ume da uzme američku formu i tako dobro je odomaći da se ta matrica uopšte ne prepozna.

 

Parada je zabavan film koji nikoga ne idealizuje. S jedne strane jeste pamflet, a s druge… nije ni bitno. Sve to lepo teče.

 

Roman Polanski: Carnage

Kad razmislim, Polanski je jedan od najpouzdanijih režisera. Ima svoj autorski pečat. Ima svoje opsesije. U Piscu iz senke je objedinio sve što ga je fasciniralo – i uspeo.

 

Sad je snimio jedan kamerni film po imenu Carnage i, naravno, ponovo razvalio. Priča je prosta: jedan klinac izbije zub drugom klincu i roditelji se sastanu da to reše mirnim putem.

 

Ali.

 

Jako vešto napisan tekst. Odličan kasting. A kamerne filmove je posebno teško napraviti. Zato je Carnage trijumf.

 

Shame

Shame je drama koja je puno obećavala, ali na kraju je ispalo da iako ima nekoliko jakih mesta, nema adekvatnu poentu.

 

Shame izgleda kao da je spakovan od odbačenih fragmenata nekog romana Breta Istona Elisa. Seksualni ovisnik koji ne želi i nije u stanju da ostvari normalnu vezu.

 

Svi odnosi poprilično izopačeni. Kritika stoji na pola puta. Motivacija nagoveštena. Fasbinder odličan.

 

Martin Skorseze: Hugo

Hugo je ljubavno pismo filmu uopšte i istorija filma u isto vreme. Bajkovita priča o klincu, zaljubljivanju u film, potrazi za svojim mestom u svetu i posleratnom Parizu.

 

Nimalo nalik na prethodne Skorsezeove filmove. Ali Hugo ima dušu.

 

Druga polovina Huga je znatno jača. Tajne polako počinju da se razotkrivaju i sve polako dolazi na svoje. Jedina zamerka je pomalo patetična nostalgija. Ali, u današnjem vremenu nam je možda ponekad potreban ovakav film. Da nas podseti kako mala priča može da bude velika.

http://zeljko-obrenovic.blogspot.com/

Kad je trejler za Talog bio gotov, poslao sam ga nekim stranim autorima čiji rad cenim. Nisam se preterano nadao da će uopšte odgovoriti, ali kao i uvek stranci su pokazali profesionalnost od koje bi naši mogli mnogo da nauče.

Da ne bude da izmišljam, koristio sam Print Screen opciju, tako da možete da vidite tačno šta su pisci rekli.

Džek Kečum je stara garda. Po njegovim romanima snimljeni su filmovi The Woman i The Girl Next Door.

Ken Bruen je napisao nekoliko romana sa Džejsnom Starom kog sam nedavno intervjuisao. Po njegovom romanu snimljen je odličan film London Boulevard.

Lucius Šepard je napisao roman Zlatna krv koji možete da nađete i na srpskom jeziku.

Skot Filips je napisao roman po kom je snimljen sjajan film Ledena žetva sa Džonom Kjuzakom.

Kristofer Fauler je autor kog sam u jednom trenutku prosto gutao. Već sam pisao o njegovim romanima i zbirkama priča.

Bio sam neko veče na otvaranju Beldocsa i tom sam prilikom pogledao jedno osrednje, skoro pa teve, ostvarenje Biba struja autora Dušana & Dušana (Ciklotron i Marka žvaka –hence the TV remark) i jedno dosta solidno i pristojno, ali ipak nedorečeno i mlako, doku-igrano delo o izgubljenoj i nesrećnoj petooktobarskoj ikoni i, uopće, o kompromitovanoj ideji revolucije pokreta Otpor s kraja devedesetih godina prošlog veka – Lice revolucije Vladimira Milovanovića.

Sve u svemu, prilično očekivano, lepo upakovano i zabavno (Biba), te defanzivno, reakcionarno i defetistično (Lice). Da ne spominjem sad propuštene šanse oba filma, njihovu preteranu ispoliranost (i idejno i vizuelno), nedostatak hrabrosti da se izbegnu ziceri i sigurice i, nadasve, posebno površan odnos obe priče prema glavnim protagonistima (i Biba i Branko potpuno su jednodimenzionalni ljudi bez ikakvih atributa koji bi ih učinili zanimljivim – umorni ljudi od sebe samih, razočarani svako na svoju stranu, bez duha, bez ideje, bez hrabrosti za novi početak). Tu bih, kao topao i smeo film, spomenuo Robertino Darka Kovačevića, kao primer stvarnog (a ne lažnog) no-budget dokumentarnog filmskog dela koje se hrabro i iskreno nosi sa subjektom u jednoj naoko ležernoj plovidbi čamcem po Tisi. Ni traga od jebenoteškozanać arhivske građe, ubistvenog saundtreka, naduvanih (bukvalno) bivših revolucionara i naduvanih (bukvalno) sadašnjih bankara i marketing menadžera, pičetine i pičkaže, snega, eksera u šuko, hiljadu milijardi prepečenih viršli, išaranih pesnica, revolucionarnih pesama… i čega sve ne… već samo jednostavna čista ljudskost koja je životnija, življa i duhovitija od svih prenaglašenih i prenaduvanih glava punih muva zunzara koje lete oko ideja koje liče na znate već šta.

Tu mi je negde (!) pao na pamet tek preminuli Amos Vogel i njegova predana borba da se film afirmiše kao sila koja menja svest ljudi i njihovu percepciju sveta. Vogel, koji je čitavog života pokušavao da afirmiše eksperimentalni, subverzivni i, uopće, nekomercijalni i avangardni film, bio je inspiracija za mnoge filmske stvaraoce koji će filmove praviti ne obazirući se na očekivanja ili preovlađujući ukus publike, već će se otvorenog srca uhvatiti u koštac sa pojavama, nadanjima, demonima, strahovima, željama i preispitivanjima modernog čovečanstva bez potrebe ili težnje da se ta lutanja učine pitkima ili pak svrsishodnima. Takav film retkost je i “napolju”, a ovde je poslovično zaobilažen sve u želji da se određena ličnost, ili ideja, ili događaj, pogleda iz jednog rakursa koji je svima potaman, korektan i zabavan. Takav film ne pomera granice, pa čak ni one koje se mere vremenom u kojem su takvi filmovi predmet nekog razgovora.

Dakle, jedan jednostavan, nepretenciozan i topao film o velikom Amosu Vogelu iz kamere Pola Kronina u svojevrsnom proceduralnom off off doku bioskopu – Film as a Subversive Art: Amos Vogel and Cinema 16. Uživajte i učite.

Apsolutno je suludo verovati da će izbori, to jest njihovi rezultati, uspeti da promene/ urede bilo koji aspekt vašeg života. Čak i ako ste duboko upleteni u mreže sistema (posao, školovanje, zelenaško finansiranje etc.) nemoguće je očekivati da će izbori na bilo koji način poboljšati vaše trenutno stanje ili prilike u kojima živite. Izbori služe na dobrobit isključivo partokratskim strukturama i njihovim gramzivim slugama. Pozivanje na komunalne ili grandiozne investicije i održavanja, te na neophodnost zakonodavnog upravljanja ljudima i dobrima, prevara je običnih oportunista bez čijeg bi se koruptivnog delovanja ljudski odnosi i upravljanje resursima lišili loše karme i neravnopravne raspodele.

Najzad, kukanje nad ovim ili onim presečenim dotokom novca iz državne kase (primer ukidanja Ministarstva kulture u Rep. Sloveniji) ravno je ljutni sitnog vojnika mafije koji je nezadovoljan podelom plena (u ovom slučaju poreza). Nerazumno oslanjanje na, inače, interesno orijentisanu grupu koja se na svim nivoima okružila potkupljenom vojskom poslušnika, ravno je verovanju da jedan glas zbilja može uticati na dogovor i odluke elita koje, potpomognute interesima svetskog kapitala, kontrolišu odisaj masa i odlučuju o svakom, pa i najopskurnijem, društvenom trendu.

Sve je, inače, problem obrazovanja, medija, nametnutih obrazaca, (ne)razmišljanja i, iznad svega, želje za novcem. Dok god delujete u tim sferama i razmišljate na način koji ne trpi improvizacije i promene, osuđeni ste da životarite u mlakim barama svakodnevne depresije, okruženi sebičnjacima željnim bogatstva i zabavljeni mas-produkcijom projektovane kvazi-stvarnosti.

U eri u kojoj se okolo vucaraju samo kojekakvi displeji (ekrani) koji emituju vesti s fejsbuka i jutjuba i pomoću kojih je čak moguće i snimiti/ uslikati sebe i okolinu, i takve sadržaje popeti na fejsbuk i jutjub te ih ponuditi ostalim držaocima displeja (ekrana), logično je bilo da se ti uređaji oslobode suvišnog tereta, te da se materijal koji je do sada tradicionalno bio skladišten lokalno, odsad skladišti regionalno, to jest globalno – na oblaku.

Zašto? Pa, internet već neko vreme figurira kao WAN (mreža šire oblasti) i glupo je da korisnici na lokalnim mašinama skladište sadržaje koje će ionako ponuditi širem auditorijumu. A i bacaju se pare na hard diskove, memorijske fleševe itd. Danas, kad je sva muzika i ostalo popkulturno i visokokulturno đubre već na webu, uputno je stvoriti svoje male magacine na servisima poput Google Drive ili DropBox, te pomoću njih deliti sadržaje s izabranim kontaktima ili grupama. Na taj način olakšavate rad na zajedničkim projektima, preskačete jednodimenzionalnost i sporost imejla, grafički raspolažete datotekama u sopstvenom operativnom sistemu, oslobađate se ograničenosti na samo jednu mašinu (oblak vam je uvek nad glavom, ma gde i bilo čime da se ulogujete) i, konačno, rasterećuje vas tuge, bola i troška nad umrlim hard diskom.

Tih 5 GB je malo, pobunićete se. Ja mislim da nije i da će, ako ste prosečan korisnik, tih 5 (+ 5 na nekom drugom servisu) giga biti i previše. Do sad ste ionako već zaboravili na svoje gigantske baze mp3 muzike i divx filmova, s bekap diskova skida se prašina prilikom selidbi, sve se na klik skida s mreže, a ono malo prešs uspomena, drage muzike, e-knjiga, etc, za koje i dalje mislite da ih vredi čuvati, neće vam zauzeti ni petinu slobodnog oblaka.

Pripadnici nekog od novijih, prominetnih zanata, poput dizajnera, kompjuterskih animatora i sl, jednom suočeni s limitiranom sigurnošću svojih terabajtovskih hangara, okrenuće se nekom od oblaka to jest iznajmiće prostor na nekom serveru koji će im, gonjen zelembaćima, pružiti trostruki bekap podataka. To je u kućnom okruženju, i za te pare, gotovo nemoguće.

Dakle, ekran u ruke i nebu pod oblake i…

 

Odavno prisutan, a rekao bih i presudan, element estradizacije domaćeg političkog miljea nije zaobišao ni, inače miljenike osveštene omladine, mladi Piratski pokret Srbije. Ovi iskreni, a možda i tehnologijom zaslepljeni, branitelji internet širina i sloboda, dobili su svoje prve prave partijske funkcionere - jednakije međ’ jednakima, i time zapravo zakoračili u hijerarhijski mulj i žabokrečinu kojima se uspešno odupire jedino pokret Anonimnih.

No, izgleda da u, još duboko, zaostalim političkim odnosima (i globalnim i lokalnim), preovlađuje taj identifikatorsko/ obožavateljski princip koji traži svoje omiljeno lice (pogledati najsvežiji primer oko Asanž fame). Dakle, nije bio dovoljan strelovit uspon i širenje Piratskog pokreta u Srbiji koji je, na prilično hakerski (dakle pozitivan) način, na svojim širokim leđima i plećima izneo mlađahni blaeks, već je bila neophodna određena doza estradizacije cele priče.

Miss Cybernaut se u PP Srbije pojavila iznenada, došavši iz sveta internet marketinga oličenog u prodaji oglasa, dakle iz sfere biznisa, i veoma brzo dogurala do pozicije partijske glasnogovornice i, od nedavno, izabrane članice odbora Piratske internacionale, u čemu nema ničeg lošeg ako prihvatate čitav taj funkcionerski model udruživanja i delovanja. Ono što je u celoj priči loše prateća je estradizacija koju loži sama Miss, javno objavljujući ponudu koju je dobila za svoj eventualni erotski foto editorijal za sajt Brejzers (”Nude mi se, al’ ja neću, barem ne za te pare.”). Da sve ne bi ostalo na pukim maštarijama bubuljičavih gikova, ponovo se pobrinula sama Miss, dozvoljavajući urbanom tabloidu 24 sata da uradi nekoliko blago erotizovanih biznis fotografija.

Znam, hype, buzz, prašina i ostale kučine potrebne su mladoj i politički ambicioznoj budućoj pravoj partiji. Potrebna je i određena doza kadrovske diferencijacije, je l’, kako bi se isfiltrirala buduća vladajuća elita, budući tata i mama, ili samo tata, ili samo mama piratskoj dečici. Potrebna su, konačno, i velika zadovoljenja ličnih ambicija i profesionalnih želja. Potrebno je sve to i, možda, mnogo više od toga, ali da se jedna punokrvna piratkinja slika s hp mašinom, to već ne mogu da progutam, pa ni po cenu dekoltea dostojnog jedne Salme Hajek.

I heroji umiru. O da. Tužno je, ali tako je. I idoli umiru. I geniji. Svi. Svi umiru. Kako odrastate i sazrevate, suočite se sa tim. Prihvatite kako znate i umete. I heroji umiru. Već ih je otišlo dovoljno. Svaki čas čujem da je otišao neko ko me je inspirisao. Neko u čijim delima uživam. Jednostavno, odlaze.

No, kako rekoh, naučiš da se nosiš sa tim. Koliko god dobri bili, i oni su, nažalost, samo smrtnici. Iza kojih ostaje besmrtno delo. U to sam uveren.

Naučiš da prihvatiš i da se nosiš sa tim.

Otišlo ih je mnogo i ne mogu da kažem da sam uradio ništo drugo osim slegnuo ramenima i vratio se da ponovo obnovim njihova dela koja su me inspirisala. Šta drugo mogu?

Ali, onda je otišao Mebijus.

A on nije bilo ko. Mebijus mi je promenio život. Pitanje je čime bih se danas bavio da nije bilo njega i njegovog stripa Hermetična garaža. Pročitao sam ga negde na početku srednje škole. U domaćem izdanju. Crnobelom. Nisam ni znao da je u originalu u boji. Nije smetalo.

Tad sam još bio sklon Dilanu Dogu i sličnim stripovima. Nisam ni slutio do kojih visina strip može da se izdigne. Mebijus mi je to objasnio u već na svega nekoliko prvih stranica Germetične garaže.

Nije potrebno da pominjem kako sam istog trenutka promenio svoj način crtanja (kupio rapidografe i bacio pera), a i način konstruisanja priče i razmišljanja uopšte. Mebijus mi je bio najveći. Preko njega sam upoznao ostale.

Svaki njegov crtež i strip vas prosto preplavi nepodnošljivom lakoćom stvaranja. Bez greške. Svaka linija je na mestu. Svaki kadar. A ako na ju-tjubu pogledate kako Mebijus stvara uživo, videćete da to nije privid ni opsena. Stvarno je tako stvarao.

A sad je otišao.

Odavno nisam bio tako tužan zbog smrti nekoga koga nikad nisam upoznao.

A opet, kao i da jesam. Hermetična garaža je pružila Mebijusovu podsvest na tacni. A da li možete da se zakunete da poznajete podsvest čak i ljudi koje znate? Onih bliskih?

Mebijus je stvorio neverovatna dela. Uticao na bezmalo kompletan SF u svim medijima. Na svakog strip crtača koji to želi da prizna.

I ostavio je delo koje nikad neće umreti.

Ne ostaje nam ništa drugo nego da budemo srećni. Barem zbog toga. Iako je jedan veliki heroj otišao.

http://zeljko-obrenovic.blogspot.com/

River of Gods

 

River of Gods je roman Ijana Mekdonalda koji spada u njegovu fazu SF-a smeštenog u egzotične zemlje. Sam naslov River of Gods govori da je u pitanju Indija.

 

Ijan Mekdonald je jedan od talentovanijih SF pisaca novije generacije i bavi se fanastikom onako kako treba – kritički. Dakle, u pitanju je bliska budućnost, gotovo sadašnjost. Veštačka inteligencija, naučnici koji se igraju Boga, političari, masovni mediji…

 

Sama forma romana je domaći mnogim piscima. Probajte da napišete nešto ovako kompleksno pa makar da nema smisla. A River of Gods ima smisla samo tako.

 

Kim Njumen: Professor Moriarty: The Hound of the D’Urbervilles

Kim Njumen je poznat po tome što uzme gomilu – ili gomilicu – istorijskih ili književnih likova i udahne im novi život.

 

Ovog puta se latio takve veličine kakva je profesor Moriarti.

 

Veličine koja se provlačila kroz sve gde se Šerlok Holms pojavio, ali nikad nije dobila portret kakav zaslužuje. Do sada.

 

Professor Moriarty: The Hound of the D’Urbervilles  je roman maskiran u zbirku priča. Pročitali-odgledali smo mnogo toga o najvećem detektivu ikada. Sad je vreme da se suočimo sa njegovim najvećim neprijateljem.

 

Nik Harkavej: Angelmaker

Harkaveja ste već imali priliku da upoznate kad je dao ekskluzivni intervju za ovaj blog. Pričali smo o njegovom prvencu.

 

Angelmaker je njegov novi roman, koji nastavlja tradiciju prethodnog. Dakle: stripovska estetika, plus dobro pisanje. Kao da Džonatan Letem piše Ligu izuzetnih džentlmena.

 

Što se tiče strukture, Angelmaker je bolji od prethodnog romana, ali čini se da mu nedostaje tog nekog diskretnog šarma, koji ne mogu baš najbolje da objasnim. Ali, ovakve romane ne srećete svaki dan. Ne bi trebalo da ga zaobiđete.

 

Čajna Mjevil: Embassytown

U Embassytown imate vanzemaljce koji ne mogu da razmišljaju u metaforama, niti mogu da ih izgovaraju. A pri tom, kad pričaju, pričaju u dva glasa istovremeno. Ljudi koegzistiraju sa njima i uzgajaju blizance koji od rođenja uče da govore u dva glasa, a zovu se po pola, tipa, GoRan. Gde je jedan Go, a drugi Ran.

 

Ako vam ovo nije dovoljno, ne znam šta je?

 

Embassytown je kao i svaki drugi Čajnin roman pretran genijalnim idejama, ali kao i u svakom njegovom romanu, pripovedanje nije baš sto posto u mom fazonu. Što ne znači da je loše. Naprotiv, neki baš njegov jezik ističu kao najbolju osobinu.

 

Tom Pičirili: A Choir of Ill Children

A Choir of Ill Children južnjačka gotika u najboljem maniru. Samo otvaranje romana započinje opisom sijamskih trojki koje su spojene čelom i jedni drugima udišu dah. Oni su braća naratora. Koji je… normalan.

 

A Choir of Ill Children je prepun misterija i starih porodičnih tajni. Neke će se razrešiti, neke neće.

 

Nemojte očekivati ludačku vožnju, jer je Pičirili pesnik među piscima i mnogo više pažnje posvećuje građenju likova i atmosferi nego preokretima na svakoj drugoj strani. Ipak A Choir of Ill Children je sve samo ne dosadan roman i ima strana taman koliko treba.

 

http://zeljko-obrenovic.blogspot.com

Peti Regionalni književni festival “Pisci u fokusu” održaće se od 29. do 31. marta 2012. godine u Subotici, u organizaciji Fondacije za omladinsku kulturu i stvaralaštvo „Danilo Kiš“ Subotica.

Festival ima misiju regionalnog povezivanja na polju književnosti, sa programskim zadatkom afirmacije pisane reči, koja je u doba potrošačkog društva od svih vrsta umetnosti ostala možda najviše zapostavljena. Festival, osim glavnog književnog programa, obuhvata i likovne izložbe, koncerte, promocije kulturnih časopisa, tribine.

U večernjim časovima tokom tri dana festivala nastupiće bendovi Mršavi pas i hor voluharica, Carry i Omladinac 11, dok će u Galeriji Otvorenog univerziteta biti postavljena izložba Atile Štarka, mladog grafičara iz Budimpešte. U off programu poeziju će čitati pesnik i bloger Zoran Trklja.

„Pisci u fokusu“ ovogodišnjeg festivala su: Jelena Lengold, Marko Vidojković, Zoran Ćirić, Kruno Lokotar, Janoš Afra, Akoš Kele Fodor, Boris Dežulović, Renato Baretić, Zoran Trklja, Robert Perišić, Katalin Ladik, Peter Božik, Marta Joža, Atila Širbik i Oršolja Benčik.

Tokom Festivala Nova školska knjiga iz Subotice odobrava popust od 10% na dela gostiju Festivala. Ulaz na sve programe je besplatan.

Program i podrobnije informacije o učesnicima pročitajte na sajtu Fondacije Danilo Kiš.

Beli, beli svet
Olega Novkovića

Još ide na PTC 2, ali, molim vas, zapamtite, ako ikada, igde, budete naišli na ime Oleg Novković nemojte da se prevarite pa da pogledate neko njegovo buduće delo. Štaviše, klonite se njegovih intervjua, tekstova, predavanja, izjava i svega što taj čovek pokuša da produkuje.

Dramatični slajdšou, ispresecan nekakvim atributima mjuzikla, a koji je, ne znam zbog čega, proglašen filmom, ne zaslužuje da bude tretiran ni kao soc-drama (na šta pretenduje), a kamoli kao film hendikepirane opere (što želi).

Protagonisti se teturaju kroz inače tanku i slabu potku, svoju neuverljivost nadomeštaju dranjem ili odrpanim kostimom, zauvek slabi Fehmiu figurira kao nakalemljena zvezda, a lepo se vidi da svojom budvansko/ skopskom pojavom ne pripada miljeu, jeftina muzika prožima pretenciozno snimljene kojekakve kadrove, svi su sjebani… a najsjebaniji smo mi koji gledamo ovaj rafal narcisoidnosti koji ziceraški pokušava da pritisne sve tipke na srpsko-evropskoj duševnoj dugmetari.

Ova kesa od filma ne samo da ne uspeva u tome, nego do bola ogoljava poriv autora da sračunatošću dosegne međunarodno priznanje, kao što su, uspešno ili neuspešno, pokušavali mnogi (filmski i ljudski) mediokriteti pre njega.